Шта рећи осим... ко није био а могао је, зајеб'о се, у принципу. Били смо у праву када смо причали људима и очекивали најбоље гостовање на репрезентацији Србије до сада.
Све је почело када смо банули у конзулат Румуније на Дедињу, да се распитамо шта и како за визе. Коначно да се осетимо ко људи, без редова, заказивања, мрштења на улазу. „Добар дан.“, „Добар дан.“, дочекала нас је љубазна плавокоса службеница амбасаде, заносних облина у куковима и грудима, и убрзо нам с осмехом објаснила шта је све потребно да добијемо румунску визу. Осмехом смо јој и узвратили, и задовољни кренули назад, јер све што је било потребно за групну визу је да нам људи дају пасош, јер смо остало све у принципу већ средили. Јавили смо људима одличне вести, и операција “ХОП-ЦУП-КОНСТАНЦА-09“ је кренула да се реализује. Све више и више добрих вести је стизало сваким новим даном, јер се гомила навијача спремало пут Црног мора. Потрудили смо се да све организујемо „на нивоу“ што би се рекло, и већ десетак дана пред пут, све је било сређено. Хотел, аутобус, а визе неких четири-пет дана пред полазак, где нам је лепа и љубазна девојка из амбасаде пожелела срећан пут и добар провод, што смо јој и обећали. На наш позив да крене са нама, са сетом у очима је морала да нас одбије због обавеза. Други пут...
Тих неколико дана пред пут смо искористили да пробамо да искомбинујемо неку организацију на трибини. Реално гледајући, није смела да се пропусти прилика да први пут гостујућа трибина буде запоседнута са пар стотина српских ултраса, а да све протекне монотоно. Ентузијазмом и правим размишљањем, дошло је до некакве организације, и заједничким снагама је припремљен терен за све ове готивне фотке.
Дошао је и тај дуго чекани узвик:“Вози Мишко!“, и Н.И.Н.-ов бус (Ластин Еуролајнс, кожа-клима-турбо инџекшн-алу фелне-ово-оно) је кренуо ка црноморској луци. Уз незаобилазна средства за освежење, просто смо летели, тако да рупе на путевима нисмо ни осетили. Два возача су убрзо скапирали да ово није обично путовање, али смо као озбиљна редакција мислили и на њих, па смо понели лекове за смирење. На граници је уследила опуштена зајебанција, мада су нас више задржали него што смо планирали. Да не протекне све по плану, побринули су се муниру на царини, који су закерали сваки документ, и због тога задржали бус из Ниша због недостатка неких папира, иако је стигао пре нас. Ту се појавила и нека новинарска екипа састављена од бркатог мунруа и неке ружне рибе, који су нас као исцимали да им дамо неке изјаве пред камером, чак су и цариници на крш енглеском покушали да посредују, на шта су добили одговор „сајси кобр!“. После неких два сата смо наставили свој пут, а Нишлије ујутру. У бусу зајебанција на нивоу, а део екипе је буквално вриштао од смеха са ова два возача колики су то пајсери били. Румунски пејзаж нам и није приуштио неке лепе слике на пропутовању. У проласку кроз Букурешт, већина људи нешто и није била одушевљена изгледом града и рибама, а због недостатка табли и знакова, стигли смо и да залутамо, па смо стартовали прву патролу, који су прихватили и „извели нас на прави пут“ ка Констанци. Хвала керовима! Нешто пре Констанце смо упали у неку гужву, па смо мало протегли ноге ван буса, а поново се ниоткуда појавила нека новинарска екипа са камером. Сви су нас гледали у фазону “уууу јееее...ево су Срби...“, са неким полуосмехом и забезекнутим погледом, као да долазимо с Марса. Како и зашто, немамо одговор. Стигосмо до Констанце негде око кеца, и да би што пре стигли до хотела и сместили, исцимали смо неког таксисту, који нас је за мале паре одвео до хотела, чији је ентеријер био савим пристојан. Углавном, екипа се расплинула по собама, а мало затим и по граду. Стигавши до центра, није било тешко препознати Србе, који су се по екипицама мували широм центра. Мало мало па налетиш на неког, познатог или непознатог. Опуштено су се људи шеткали по граду, и знало се да са румунским навијачима неће бити никакве фрке, јер су пријатељски настројено према нама. Међутим већ у граду је дошло до „неспоразума“ са ликовима из неке агенције за обезбеђење ( касније су исти ликови примећени и на трибини), који су пристигли до Ајриш паба, где се задесила мало бројнија групица Срба, која је отпевала коју песму уз пиво. Менаџер паба је беспотребно звао обезбеђење у страху од неког инцидента који нико није ни планирао да прави, па су престали да точе пиво, а ликови из обезбеђења су крајње непријатним погледима испратили екипу, тј. по нашки мрштили се до јаја, као велики су и зајебани... а оно кило банана, појели би их за доручак. Екипа се, не желећи да без везе прави проблем са мајмунима јер су сви били ведри и весели, упутила у неки други локал на пивце. Међутим, то и није било тако лако, јер је румунска полиција прогласила утакмицу као високоризичау, па је забранила да се точи алкохол у центру, чију је одлуку неко поштовао, а неко није на нашу срећу. Углавном, са сумраком су се људи упутили ка стадиону јер се меч ближио. Сјајна слика испред улаза... много навијачких фаца сви заједно испред капија. Трибина крш, сјебан бетон, столице климаве, одваљују се на кеца. Но, како се ближио судијин звиждук , трибина се полако пунила, као и тело адреналином, због екипе која се појавила. Озбиљна екипа по први пут на гостовању Србије, сцена коју верујем да неће нико од присутних заборавити. Да не набрајамо ко је све био, углавном много екипа се појавило, неко у мањем неко у већем броју. Од највећих до најмањих, од најстаријих до најмлађих. Слика која те тера да помислиш само: „Ау!“. Сви расположени, напаљени, маскирани...тотално нови и невероватно јак навијачки осећај. Од око 500-600 људи на трибини, по свим проценама је барем половина била у „причи“, што је одлична бројка за прву масовнију организацију.
Србендама испуњен кавез...много добар трип. Ограда је украшена углавном националним заставама и мотивима, уз понеку клупску, но верујемо да ће и то бити доведено у ред првом следећом приликом. Химна „Боже правде“ је гласно отпевана како треба, румунској се наравно није звиждало јер је цела екипа била навијачки свесна, за разлику од других утакмица репрезентације. Како је утакмица одмицала, подршка је била на сасвим задовољавајућем нивоу. Ређале су се патриотске песме... „Тамо далеко“, „Морем плови“, „Зови, само зови“, и остале...уз по који аплауз и скандирање отаџбини, а лепо је певано и „Ја те волим Србијо“, као и „Са Косова зора свиће“. Присутном нам председнику на супротној трибини, је поручено шта може да уради омиљеном нам Генералу, а да смо знали да је ту и министар М(афије)УП(лавом), почашћен би и он био, али нисмо знали. Убрзо је на ограду окачена парола на румунском језику, којом се српска навијачка сцена захвалила румунским групама за подршку у данима после проглашења независности Косова и Метохије од стране гамади. Нешто што је једноставно морало бити организовано, и око чега су се све екипе сложиле да треба урадити, јер скоро да не постоји навијачка група у Румунији која није јавно изразила став да је уз нас што се Космета тиче, као уосталом и сама румунска држава, а сви знамо колико нам је то значило тих дана. Парола је изазвала аплауз целог стадиона, којег је утишао водећи погодак Србије. Уследила је ерупција одушевљења на нашој трибини, и анархична бакљада састављена од финог броја бакљи, стробова и оних малих хирошима бакљи, како их зове један другар. Хаос на трибини и огради уз велику буку и пиро шоу... сјајан и незабораван моменат!
И како данас све мора неко да ти поквари, ту ступају редари на сцену. По причама Румуна су прилично безобразни јер су састављени од много дебилних ликова, и под заштитом тог позива и полиције иза себе, неретко изазивају сукобе. Безвезе се окупљају испод ограде, иако је бакљада већ била готова, и нико није правио било какав проблем, морали су они да исправљају криве Дрине, и изазивају конфликт. Прво је пало неко вербално објашњавање, да би затим један од њих извукао телескопски пендрек, и ударио једног навијача, што се на једном снимку до кога се може доћи, све лепо и види. Наравно да је на демонстрацију силе одговорено адекватно, па су убрзо отерани на крај трибине, а за то време је екипа румунских навијача са трибине поред, цело време скандирала: „Србија,Србија!“, где улеће полиција и румунска жандармерија са опремом ко „ghost busters“ тј. боцама на леђима са сузавцем и пуцаљком. Међутим, пандури су гестикулацијом иницирали да се ситуација смири и , што се убрзо и десило, јер инцидент није изазван нашом бахатошћу, већ ових зелембаћа. Екипа је сложно скочила и одбранила суверенитет и интегритет српске навијачке сцене. Е, тако се то ради!
Ускоро је пао још један гол у мрежи домаћина, и прво полувреме је протекло исто у доброј атмосфери и навијању. На полувремену је поново спремљена парола „KOSOVO=SERBIA“, која је требала да иде паралелно са оном на румунском, али је је акција пропала због фрке за редарима. Поред је раширена и парола „правда за Политехнику“, коју је донела екипица Срба и навијача из Темишвара који прате Политехнику, а тиче се неправде која је задесила тај клуб( Поздрав момцима! знају они зашто). Како је кренуло друго, поново су почеле песме посвећене светој српској земљи, уз паролу која је прилично дуго држана, и која је привукла доста пажње камера, касније смо сазнали, као и већине стадиона који је упутио аплауз у знак солидарности. Уследило је и заједничко скандирање наше и трибине до нас, ми „Косово“, а они „Србија“, што је прилично готивна сцена била. То дељење трибине смо применили и само на нашој, па је доста јако одјекивало стадионом „Косово-Србија“. Биле су и примећене још две пароле... једна на две мотке “лаку ноћ ђубре лажљиво“посвећена јадном Фоксу Молдеру, и једна нашим шугавим новинарима „новинари лажу- за $ очи мажу“. И сама утакмица је била занимљива и доста је допринела целом доживљају, јер дуго нисмо имали привилегију да гледамо оваква издања репрезентације. Румуни су се приближили, али је трећи погодак та Србију, ствари вратио на место, и дао крила маси на трибини да се зеза, уз повремено паљење пиротехнике.
Започета је позната навијачка мелодија, не могу да се сетим оригинала, али назовимо је „по киши, зими, сунцу...“ мелодија коју певају Делије а и сви остали, која је одлично прихваћена на трибини, и можемо слободно рећи да је грмела у другом полувремену. Подигла је атмосферу на трибини до врхунца, и коначно се по први пут на текмама репрезентације Србије, осетио онај моменат којег људи доживљавају у својим коповима, када је цела трибина једно. Када сви упадну у транс, и када сви заједно крену са урлањем и дивљањем. Ево и сада се најежим кад се сетим тих тренутака, буке и звука столица, када на прелазу после дела са рукама сви почну да скачу и песма поново да грми...“...и напред Србијооо, и напред Србијооо...“, ух...непроцењиво! Још кад је грунуо један топовски, брука... Срби на трибини који грме и дивљају...ТО СМО МИ! После пар бачених погледа на околне трибине, све што си могао да видиш је гомила блицева, лампица од камера, и знатижељних глава који гледају и уче како се то ради, без лажне скромности. Људи...верујте...перверзија! Ево, ако лажемо, дабогда нам се ниједна бакља не упалила! На крају играчи нам прилазе и заједно уз ту песму се прославља важна победа. Важна победа због борбе за светско првенство, али нама још важнија јер је прво озбиљније заједничко гостовање навијача из Србије протекло у до јаја атмосфери и зезању. Полиција нас задржава 15ак минута на трибини док се не разиђе гужва, али зајебанција не престаје, пошто је пао киоск са клопом. Румунима свака част на организацији и гостопримству , пошто је киоск био пун сендвича и пива. Клопа је раздељена целој екипи, летели су сендвичи широм гостујућег сектора, а да нисмо стока већ савесни грађани који не мисле само на своју гузицу, доказали смо тако што смо и керовима доле код ограде побацали сендвиче и пиво да се окрепе, мада је већина пива уредно враћена у фрижидер када је проваљено да је безалкохолно. Још једна од готивних сцена је била поворка Срба на излазу стадона и околним улицама, где су сви били још под утиском текме, и са лица си могао да прочиташ: „Ау брате каква текма...“
После је неко запалио у хотел, неко у град и наставак зајебанције...ал то је већ друга прича. Сутра дан смо кренули назад, и у повратку свратили до Букурешта, где се блејало неколико сати, чисто да се прошуњамо мало по граду кад смо већ ту. У повратку, ствари се компликују на грани, јер румуни неће да пусте једног дечка који је имао транзитну шенген визу, па је као по правилима морао на други прелаз да изађе из земље. Након натезања и тврдоглавог става цариника, окрећемо се и крећемо на Вршац, преко Карпата. Које је то путешествије било, зна само онај ко је био будан. Узбрдо, низбрдо, лево па десно...по неким катастрофа путевима, наши путеви су за оно немачки ауто-бан. Један лик је и смислио песмицу- по шумама и горама, Румуније буђаве, иду чете хулигана, славу Србије проносе, која није заживела јер су скоро сви кунтали. То су биле час провалије, час шуметине, једва бус може да се промува, гране ударају у кров, вештица из Блера је за оно пикник. Одједном право нестаје пут, лево је нека озбиљна низбрдица, десно провалија, 4 је ујутру а ми не знамо где смо, јер табле у Румунији не постоје. Срећом појави се неки локални румун, кога смо фактички убацили у аутобус, и рекли му:“ Говори где да вози за Темишвар!“, некако се окренули, и некако изашли на прави пут. А онда сам и ја заспао и пробудио се на грани.
На крају ове приче, само ћемо споменути утиске од свих ортака с којима смо се чули наредних дана који су се сводили на једно...“Ау брате ал је било добро гостовање!“
Озбиљнији осврт на цео трип око репрезентације ћемо направити у следећем броју. Још једном... ко није био а могао је ...зајебо'се!
Сви у Литванију!
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар