ULTRAS AHLAWY

Реците нам нешто о историји групе Ултрас Ахлави.

Ултрас Ахлави је се појавио у Марту 2007. године, када је група људи која није била задовољна како ствари функционишу и смеру којим иде северна трибина ( ми је овде зовемо лева трећа класа), одлучила да направи своју групу. Групу која ће бити прва ултрас група у Египту, инспирисана италијанским стилом навијања, са циљем да се створи што боља и живописнија атмосфера на трибинама, и која ће бранити име клуба од свих непријатеља унутар и ван стадиона.

Наш први транспарент је подигнут у Марту 2007. , а прва тифо акција направљена у Мају исте године. На почетку је дошло да борбе са осталим фан клубовима због другачијег менталитета и начина на који су они подржавали клуб, а то је чак ишло до тога да су игнорисали ривале на трибинама, без увреда и супротстављања и провоцирања, па чак и покушајима да се праве примирја са највећим ривалима. У периоду од неколико месеци и разноразних ситуација, смо преузели трибину и до да данас смо главни фактор на истој.

Наведите нам главне групе и екипе на трибини, и реците нешто о њима.

За разлику од Србије, УА је једна група, а не група под којом се окупљају навијачи Ал Ахлија. Екипа је из главног града Каира. Постоје још две групе на северној трибини... Devils који су из Александрије, другог града по величини из Египта и 250 км удаљеног од Каира, и млада и мала група Reds који долазе из града Заказик.

Пријатељи / непријатељи

Званично пријатељство је направљено са са групом Supras Sud, навијачима Есперанце из Туниса. Са њима смо се упознали током њиховог гостовања у Каиру током лета 2007. , када је дошло до нереда и проблема са полицијом, када смо им помагали на разноразне начине. Тако је дошло до великог броја пријатељстава између чланова две екипе, и после многобројних узајамних посета, одлучено је да се направи официјелно пријатељство између две најбоље на континенту.

Што се непријатеља тиче, имамо их на свакој утакмици где игра наш клуб. То је зато што је Ал Ахли најпопуларнији клуб у Египту и доминира у домаћем фудбалу од самих почетака, где око 65% популације навија за наш клуб, тако да је нормално да нас остатак мрзи, и кад одемо у неки град који има свој клуб, цео град је против тебе. Највећа мржња и непријатељство долази из града Исмаели. Мржња је веома јака и дубока јер потиче још из 1967. године, и рата са Израелом када је напао Египат, када су становници Исмаелија побегли и кренули ка Каиру, а званичници Каира одбили да их приме јер су побегли и оставили свој град јешама. Од тада је ово „најопаснија“ утакмица. Постоји забрана путовања возом још од пре двадесетак година, јер су једном приликом ликови из Исмаелија искидали шине на прузи близу града, како би воз са навијачима Ал Ахлија који су путовали на текму испао из шина...толико. Наравно, ту је дерби Каира и ривалство са Замалеком, који представља један од већих дербија у свету, јер није у питању дерби између два највећа клуба у Египту, већ и у Африци, јер Ал Ахли има 6 титула шампиона Африке док Замалек има 5.

Реците нешто о вашим најбољим акцијама.

Па свака акција има своју драж због свог повода, значаја или услова, тако да не можемо оценити која је најбоља. За многе од нас је можда најбоља акција када смо први пут у Египту успели да направимо велику кореографију преко целе трибине са тракама и шеталицом са значајним мотивима Египта и паролом – ми смо Египат!, којом смо пренели поруку ривалима ко доминира нацијом. Друга је сигурно када смо у гореспоменутом Исмаелију упалили и нaправили рекорд овде са 70 бакљи.

Како финансирате гостовања, маркетинг, кореографије?

Овде је систем сличан као у Холандији, једини начин да дођеш до карата за гостујуће утакмице је преко клуба, где у комбинацији плаћаш карту и превоз. Редовно се организују два буса за гостовања, а за битнија и више. Ако ово није могуће иде се возом, поготову на даља гостовања. Углавном застава УА је окачена на многим гостовањима широм африке, па чак и у Јапану на клупском светском првенству.

Што се тиче кореографија, финансирамо их сами личним прилозима чланова групе. Као и прилозима оних који нису у екипи али желе да дају свој допринос у бојењу трибине. Такође се фонд допуњује продајом нашег материјала, који се углавном продаје на трибини после објављивања на нашем сајту, мада се организује понекад и продај наручених ствари ван стадиона.

У каквом сте односу са управом клуба, и да ли мате некакав вид сарадње?

Сарадња са управом клуба готово да и не постоји. Једини вид сарадње до сада који смо имали, ако се то тако може назвати , је када су нам дозволили једном приликом да једну тифо акцију припремимо на клупском игралишту, и на то смо поносни што сами водимо своје ствари. У више наврата смо одбили нуђену финансијску помоћ директора клуба и појединих играча.

Реците нам нешто о полицијској репресији у вашој земљи.

Та ствар код нас је нешто што се не може видети код вас горе у Европи. Египат је полицијска држава и репресија је на државном нивоу према свим грађанима а не само према навијачима. За неке важније утакмице, мораш да уђеш на стадион 3 сата пре почетка, јер полиција ,може затворити капије из „сигурносних разлога“, и нема уласка чак иако имаш карту. Претрес се врши три пута пре пуштања на трибину, не смеш да унесеш упаљач, а ако имаш мотку на застави, узимају ти је и враћају ти заставу. Недавно се водила јавна дебата због дешавања да полиција понекад скида панталоне и обућу појединцима на улазима стадиона док их проверава. Према овоме можете да замислите како се опходе према нашој групи. Најновија ствар која описује ситуацију, поготову после последње велике бакљаде коју смо направили и побацали бакље у терен, је превентивно хапшење водећих људи, а уколико те не затекну код куће, могу да ухапсе твог оца или брата и да их држе док се не појавиш у полицији.(??!!)

Неколико пута је на дербијима људима забраљиван улаз у нашим мајицама и дуксевима, долазило је чак и до хапшења., тако да се морамо сналазити на разне начине како да се изборимо са свим тим, а највише како да унесемо транпарент. Недавно је дошло до нереда са полицијом испред стадиона због забрана за транспарант и бубњеве.

Како се сналазите?

Застава нам је била забрањена, као и бубњеви. После једне утакмице у тишини, дозволили су само два бубња да се унесу на утакмицу. Недавно смо на једној утакмици изборили пролаз застави тако што смо оборили дрво и ставили на сред велике улице блокиравши велику улицу око стадиона, па су нам пустили заставу како би што пре решили проблем. На другој смо у великој групи кренули ка капији са неком другом заставом, и када је полиција интервенисала, друга екипица је инкогнито преко ограде пребацила главни транспарент и ушла унутра, а полиција остала згранута када се појавила застава, коју смо држали у рукама и бранили на покушаје полиције да је уклоне, заједно са заставом другова из Супрас Суд који су били с нама. На покушај да забране момцима да уђу са јакнама са симболима УА, поново смо блокирали саобраћај тако што смо сели на улицу, па су нас пустили. За прошли дерби нам је била забрањена кореографија као и за супер куп. Толико о тренутној ситуацији...

Да ли постоји нека ултра сцена у Египту?

Прва права група је наша, и има неколико правих група код највећих клубова ( Замалек, Исмаели, Масри, Итхад ), али им менталитет и није на високом нивоу, и треба још времена да би све то развило још како треба.

Како јавност реагује на навијачки покрет у вашој земљи?

Није лако бити пионирска ултра група у нашој земљи. Као и сваки почетак и наш је био тежак да јавности наметнемо и упознамо са тим новим стилом навијања, поготову у конзервативној земљи као што је Египат. Људи у принципу не разумеју наш агресиван наступ, агресивно навијање и понеку фрку. Требало је мало времена да се људи навикну и препознају, и полако се све више људи придружује покрету. Људи и даље не капирају наш менталитет и чињеницу да нисмо само клупски навијачи, већ следбеници једног покрета и идеје. За групу која постоји тек пар година, мислим да смо дигли пешчану олују у Египту, јер данас сви знају за нашу групу, и да ли нас воле или не воле, сви нас поштују!

Судећи по фотографијама које могу да се виде, ултра покрет у Северној Африци се рађа. Да ли је то стварно?

Страст према фудбалу је иста као и свугде у свету. Овде у северној Африци, прича око фудбала је увек била озбиљна, и фудбал има дугу традицију. На пример, наш клуб Ал Ахли је основан 1907. године, и увек је публика била страствена према својим клубовима, без обзира на постојање група.

Данас скоро сваки клуб у Тунису и Мароку има и своју навијачку групу, као и у Египту, па чак и другој лиги. Навијачка група се појавила чак и у Алжиру, а и у Судану постоји једна. Стилови се разликују од земље до земље... нпр. у Тунису групе више пажње придају ултра акцијама на трибини док и нису претерано заинтересовани за инциденте, док у Мароку је обрнуто, и доста се труде око отимања застава. У Египту је нешто између...тако да...да, сцена у северној Африци је стварна!

Да ли је неко ту можда упознат са српском навијачком сценом?

Много људи овде се интересује и зна све о ситацији на Балкану, и поготову у Србији. Једна од ствари која нас запањује је однос и изглед полиције и „робокап“ изглед, који објашњава неке ствари, како држава гледа и колико се „боји“ ултраса широм планете. За мене лично, једна од првих сусрета са светом ултраса је била бакљада Зваздиних навијача у Барију, када сам као клинац остао забезекнут и одушевљен.

Људи овде су видели вашу паролу и подршку Урошу Мишићу. Реците какво је ваше мишљење о томе.

То што се десило Урошу и та неправда која га је задесила је скренула пажњу целоме свету, па и нама у Египту. У полицијској држави попут Египта, цео догађај је оставио огроман утисак на све нас у групи, и не претерујемо ако кажемо да је на неки начин у пренесеном значењу, то што је Урош урадио, свима нама сан овде.

Планови за будућност групе Ултрас Ахлави?

Веома интересантно питање...јер како је група напредовала за само две године постојања, можемо се сматрати јаком силом не само са навијачког гледишта , већ у целом спортској заједници...од полиције, медија, управе клуба, јавности. Изборили смо репутацију широм континента да уколико се неко појави у Каиру, мора да рачуна и на нас. Наравно , морамо још радити на себи у будућности...