Поновљено суђење Урошу Мишићу, и даље је у жижи интересовања домаће јавности, како због висине изречене казне, тако и због несумњивог утицаја, коју ће пресуда имати, на процес навијачима оптуженим за убиство Бриса Татона.
Осим адвоката, у његову одбрану стало је мноштво навијачких група, и неколико новинара и јавних личности, са једном једином намером - да сe обезбеди праведно и поштено суђењe.
Иако медијски експлоатисано, извештавање са суђења, оставило је јавност без многих битних информација, а најчешће оних, који иду у прилог оптуженом Урошу Мишићу. Зашто је тако, најбоље знају “осведочени душебрижници” а ми ћемо се позабавити конкретним детаљима. Фокусираћемо се на ствари које не можете нигде прочитати у осталим извештајима са суђења, тј. извештајима осталих медија који прате процес. Сви ти извештаји су поприлично штури по правилу, где се углавном понављају исте реченице. Шта је било , за шта је оптужен, које су повреде итд... док неке ствари, које су врло битне за Урошеву одбрану, некако се прескачу или се само каже офрље реч две, и када се све то упакује, испада као да су то неке тривијалне ствари. А нису, уопште нису.
Пођимо од сведока из полиције и жандармерије, који су били надређени те вечери оштећеном Трајковићу. Господин Ћургуз и Господин Васиљевић, високи официри полиције и жандармерије су те вечери били главнокомандујући и задужени за безбедност на стадиону. Током самог догађаја су били заједно у просторији на западу Маракане. Ни један ни други нису знали да је неки полицајац био на задатку на северној трибини. По речима Г. Ћургуза, који је по хијерархији имао највиши чин и све је било подређено његовим команадама и упутствима, имали су информације и инструкције да ће навијачи имати неки транспарент за, тада министра полиције, Драгана Јочића. Кренуло је неко комешање, и у принципу нико није имао никаква сазнања да се ради о полицајцу. Преко радио везе је јављено да после комешања групе навијача, једно лице пуца из ватреног оружја на трибини. Тада је г. Ћургуз упитао свог колегу да ли можда зна ко је то, јер се очигледно ради о полицајцу, и да ли ту има којим случајем његових људи. Добио је децидан одговор да се не зна ко је то. Оба главнокомандујућа су сазнали о чему се ради након прихвата повређеног Трајковића на источној трибини. Све ово је веома битно, јер је пред поновно суђење због укидања пресуде Врховног суда, Тужилаштво предало Суду неку депешу из које се види да је било неколико инспектора послато на задатак. Депеша који је први пут виђена тог дана. Одакле она, шта и како, нико није знао, поготову још потписана од командира који тада није ни био на тој дужности. На питање одбране да ли би он икада наредио неки задатак какав је имао г. Трајковић, децидно је одговорио да је све то будалаштина, да је последица таквог плана тај догађај и ово суђење. Закључак на тај коментар сведока остављамо на избор свакоме...
Следећи сведок који има важну улогу у свему је лекар и судски вештак, који је рекао да су Трајковићу констатоване опекотине другог степена на лицу и леђима. Те повреде су могле бити изазване у врло кратком периоду и на одређеној удаљености од оштећеног, што у принципу може да оспори теорију о гурању бакље у уста. По речима г. Дуњића, да му је Урош бакљу гурнуо у уста, наступила би смрт, јер би степен повреда од темепературе коју бакља развија био фаталан. Тај степен опрљености коже на левој страни лица је могао настати и на удаљености од 20-30-40 сантиметара од коже, а што би излагање коже било дуже, то би и степен опекотине био већи. Још битнија ствар је да уопште нису констатоване повреде на длановима, као што је Трајковић изјавио, док се бранио да му је не угура у уста. У том случају сигурно би и ту имао опекотине, чак и веће него остале јер се од бакље, према сопственим речима, бранио длановима одгурнувши је.
Излагање следећих битних сведока, псиxијатра и психолога и нема посебне потребе да вам преносимо, јер је су то као неке дубље анализе свих психолошких извештаја услед ранијих психофизичких повреда и лечења које је Трајковић задобио током службовања у полицији. Напоменућемо мишљење психолога после обавезног разговора са Урошем и који је дао оцену његове личности. Оцена је та, да Урош Мишић није склон асоцијалном и криминалном понашању, да нема карактеристике девијантног понашања у том узрасту, и да је нормалан адолесцент у развоју. Нико не спори да је направио невероватну глупост, јер младост је често и лудост у овом времену, али да није онакав каквим га много људи у медијима или кроз медије називају.
Следеће суђење је обележило сведочење др. Ратка Вучковића, непосредног очевица целог догађаја. Јасно и гласно је навео шта се стварно десило неколико метара од њега. Рекао је да је видео оптуженог који је био у групи која је нападала оштећеног. Рекао је да није видео никакво гурање бакље у уста, јер да је то видео сигурно би скочио у помоћ нападнутом полицајцу, јер се то коси са његовом моралним законима. Када су напади престали, видео је оштећеног како испаљује пар хитаца из пиштоља, када је схватио да се ради о полицајцу. Пришао му је и додао леву ципелу која му је испала у целој оној гужви. Видео је знаке опрљености од бакље на лећима али не и на лицу. По својој процени као лекар специјалиста, г. Вучковић је изјавио да оштећени није одавао утисак као неко несвесан у простору и времену. Уследило је гледање снимка, тј . снимак догађаја који је поднело тужилаштво. Снимак слободно можемо назватим монтираним, јер су исечени неки делови, као нпр. када се Трајковић свесно шета по трибини, испаљује хице, бије једног од навијача заједно са осталим полицајцима у другом делу инцидента. У прошлим текстовима са суђења смо писали о ситуацијама и изјавама сведока и оптужбе, који ће доћи у сукоб са логиком...што је тог дана у судници дошло до изражаја. На питања и одбране и Суда у вези догађаја на снимку, оптужба и сведоци оптужбе су давали поново нека невероватна објашњења и изјаве. На претресима је оштећени често изјављивао да је неколико пута био у несвести иако се то нигде не види на снимку. Навео је да је то трајало по десетак и више секунди, што је немогуће да неко зна колико је провео у несвесном стању. Да не би наводили све примере којих је било пуно, назваћемо ситуацију у судници понекад веома комичном, али и жалосном у исто време... а то би и Ви видели да имате прилике да Вас о томе известе независни и слободни медији.
Последње суђење је обележило непојављивање сведока, па је наставак био заказан за половину фебруара. Напоменућемо да је неколико предлога оптужбе одбијено, за разлику од неколико предлога одбране. То нас је у неку руку изненадило с обзиром на неке прошле примере, а управо по тим предлозима се види коме истина иде у прилог а коме не.
А онда је дошао Април, и потврђивање пресуде од 10 година. То је изазвало потпуни шок међу људима из Урошевог окружења који су упућени мало више у целу ствар. Нас је највише забезекнуло образложење пресуде које у принципу каже... да је Урош свесно пристао на последицу свог дела, иако можда није хтео да убије Трајковића, али да је могао. Иако није успео да му угура бакљу у уста а то нису могли да докажу, то не значи да није хтео да му је угура, и да је само сплет околности што Трајковић није убијен. Значи... ти не докажеш своје наводе које можеш и да измислиш, али то не значи да, иако то не можеш да докажеш, тај неко није хтео то да уради то, што си ти можда и измислио... ?!?
После свега, уложена је поново жалба на пресуду и борба за правду се наставила. Апелациони суд је заказао поновни претрес да би се утврдиле неке нејасноће које нису отклоњене ни током другог суђења после укидања пресуде у првостепеном поступку. На то је указивала одбрана у својој жалбеној изјави, јер се другостепени поступак водио на исти начин као и први. Тада се није поступило по налогу врховног суда и отклониле недоумице на које је врховни суд и сугерисао, и због њих и оборио првостепену пресуду. На суђењу у Фебруару, оштећени Трајковић се није појавио иако је позван. Поново је сведочио г. Ћургуз, и поновио свој исказ од речи до речи... да ни он, ни следећи по чину на тој утакмици нису знали да је оно на трибини полицајац на задатку, а то ако не он онда је морао знати његов надређени из жандармерије. То оптужба упорно и дан данас тврди, јер је битна ставка у квалификацији дела за које је Мишић оптужен. Током испитивања сведока, дошло се до још једног занимљивог података око те тврдње, шта је инспектор радио на Северу те вечери. Пре сваке полицијске операције и задатка, дан или два пре почетка се прави оперативни план, са описом шта, где, ко, како, и зашто... хијерархијски потписани. То се све заувек чува у архивама, што значи да се сва наређења могу и потврдити. Сходно томе, постављено је питање... ако се то тако ради... зашто то оптужба није приложила као доказ? И одакле и чему служи онда она “службена белешка” и “допис“ који је достављен прошле године, са датумом и потписом две године од догађаја.
Поново је сведочио Др. Дуњић, и у принципу рекао исте гореспоменуте ствари. Чланови судског већа су мало више обратили пажњу и подпитањима покушали да више разјасне ситуацију око те приче о гурању бакље у уста. Закључак је на крају био исти. Да му је гурнуо бакљу у уста умро би. Да би имао опекотине на рукама док се бранио да му је не угура у уста. Да је опекотине могао добити са раздаљине 30-40 цм. , што никако не иде у прилог наводима Тужилаштва о покушају убиства гурањем бакље у уста, поготову када се узму у обзир изјаве оштећеног и снимак догађаја.
Апелациони суд је заказао наставак суђења ускоро...
Борба за правду и поштено суђење Урошу Мишићу се наставља...
ПС- ... а све ово може да се провери, стенограми не лажу...
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар