Газзззззза ! (НИН #8)

Свако у чије руке је доспео овај часопис зна ко је Пол Гаскоин, свако зна да је био прави бисер енглеског фудбала, играч какав се ретко виђа али због проблема што са повредама што са бубицама у глави никада није показао свету колики је таленат и колико заиста вреди.
Рођен је 27.маја 1967. године у граду Дунстон у области Гатесхед. Био је други од укупно четири детета у породици. Живели су стану у општинској згради али су се неколико пута селили. Велику трауму десетогодишњи Пол је доживео када је присуствовао саобраћајној несрећи у којој је живот изгубио млађи брат његовог ортака. Убрзо му се и отац разболео и био у болници осам месеци што је доста утицало на дечака. Фудбал је играо јос од четврте године на улици испред зграде и у оближњем парку, у осмој години је играо за школски тим а нешто касније и за локални клуб Редхеуг Бојс иако је био испод минималне старосне границе. Убрзо је привукао пажњу скаута али на три пробе у познатим енглеским клубовима ( Ипсвич, Саутемптон и Мидлсборо) није задовољио. Међутим, 1980. године још као школарца га ангажује Њукастл Јунајтед. Газа је ухваћен како вежба своје аутограме на часу географије са образложењем да ће једнога дана бити познати фудбалер. Учитељица му је хладнокрвно рекла да се не нада превише јер само један од милион оствари своје снове. После три године је успео да се пробије међу црно-белима и да постане члан омладинаца. Ту се добро снашао па је као капитен екипе стигао и до трофеја ФА купа за младе а у финалу против Вотфорда је метнуо два комада. Наравно, уследио је позив из првог тима а после неколико текми на клупи дебитовао је против КПР-а када је ушао као измена. Убрзо је уследио и први професионални уговор као и први голови па је сезону 1985-86 завршио са чак 8 погодака. Газа је имао велике замерке према водећим људима из клуба наводећи да немају довољно амбиција па се разлас приближавао. Сезоне 1987-88 прогашен је за младог играча године па је логично да су се за њега заинтересовали највећи клубови међу којима су најозбиљнији били Манчестер Јунајтед и Тотенхем. Гаскоин је обећао Алексу Фергунсону да ће доћи на Олд Трафорд али је ипак прешао у Тотенхем а незадовољни Алекс је тврдио да је разлог тога чињеница да је од лондонског клуба добио кућу за своју породицу. Трансвер је износио 2.3 милиона фунти и представљао је највећи трансвер у енглеском фудбалу. У Тотенхему се под вођстом Тери Венејблса развио у играча светске класе. Имао је све предиспозиције да постане један од најбољих икада. У сезони 1990-91 је са тимом стигао до финала ФА купа а Пол је постигао чак 6 голова на путу за финале укључујући и спектакуларан слободњак против Арсенала у полу-финалу на Вемблију. Нажалост, ово финале је постало фатално по њега јер је зарадио озбиљну повреду. Још пре финала је завршио све око преласка у Лацио за 8.5 миона фунти јер је желео да покаже свету колико вреди. Међутим у поменутом финалу против Нотингем Фореста је повредио лигаменте и хитно је пребачен у болницу одакле је гледао победу свога тима после продужетака. Целу следећу сезону је пропустио због повреде али ствари су постале још горе када је повредио и колено у инциденту у једном о ноћних клубова па се опоравак одужио. Лацио је напокон појачао у сезони 1992-93 али за 5.5 милиона а не 8.5 колико је првобитно планирано.


Дебитовао је 27. септембра против Ђенове а текма је због Газе преношена и у Британији. Његов долазак је много значио римском клубу, како је и сам Крањоти рекао : '' Гаскоинов долазак је ставио мој тим на фудбалску мапу света ''. Први гол је постигао ни мање ни више него на дербију са Ромом и то у 89. минуту па је тако сачувао небеско-плаве од пораза. Све у свему никада заправо није успео да се уклопи у Италији, због повреда али и због пробелма са медијима. Агонија са повредама се наставила па је у априлу '93 зарадио нову а само годину дана касније је поломио ногу па је наредну годину такође паузирао. За Лацио је укупно одиграо 47 утакмица и постигао 6 голова. У јулу 1995 је прешао у Ренџерс са 4.3 милиона и врло брзо се уклопио у начин игре. Поново се уписао у листу стрелаца на градским дербијима јер је затресао мрежу Селтика у Олд Фирм дербију. На утакмици против Хибс-а судији Смиту су испали картони а Газа их је брже боље подигао и доделио жути картон арбитру, та слика је обишла цео свет. У одлучујућој текми за првака државе против Абердина Пол је постигао хет трик и тако донео трофеј. Ренџерс је узео и куп а Газа је однео титуле за најбољег играча године од стране играча као и новинара. И следеће године је настављена доминација па су два трофеја поново заврсила у витринама екипе са Иброкса. У финалу купа Газа је био двоструки стрелац. У јануару 1998 стигле су смртне претње од стране оранизације ИРА након салутирања попут онима на Оранџ ордер маршевима. за време Олд Фирм дербија на Селти Парку (Оранџ Ордер су маршеви који протестанти изводе у Северној Ирској и током којих је било доста нереда са Иром ). Колико су га Ренџерсови навијачи зготивили не треба ни помињати. Због овог потеза кажњен је са 20.000 фунти а претње смрћу су се наставиле и након шест месеци. Убрзо се преселио назад у Енглеску, тачније у Мидлзборо за 3.4 милиона. Помогао је 'Бору да после плеј офа уђе у премијер лигу. Из приватних разлога је брзо отишао и придрузио је Евертону на чијем челу је био бивши тренер Ренџерса, Волтер Смит. Сезону је завршио у члану прве дивизије, Бурлеју са којим није успео да се врати у елиту. Каријера се приводила крају а ко што је и сам признао нестајало му је мотива и адреналина. Почео је да пада у депресије и интензивније да пије па је следећи анганжман у кинеском Гансу Тианма (где је био играч-тренер) напустио управо из ових разлога и отишао у Америку на лечење. Никада се није вратио ... Као играч се још опробао у Вулверхемптону али остао је без понуђеног уговора. Није га занимао живот без фудбала па се бацио у тренере. Први посао је био у Бостон Унитед (где је такође био играч-тренер али мало је играо ) одакле је отишао после 11 утакмица а главни разлог је био што му управа клуба није дозволила да учествује у тв емисији ''Im'a celebrity ... get me out of here!''. После завршеног курса за тренере у 2004. години ангажовао га је португалски клуб Алгарве Јунајтед али се тамо задржава свега два месеца и враћа се у Енглеску да би касније постао тренер Кетеринг Тоун-а у коме остаје чак 39 дана када добија отказ због, како наводи управа клуба, великих проблема са алкохолом који су постали неподношљиви.


За репрезентацију је одиграо 57 мечева и постигао 10 голова. Први наступ је забележио крајем 1988. године када је као замена ушао у меч против Данске. Играо је у већини мечева у квалификацијама за Светско првенство 1990 у Италији а на последњој текми против Чехословачке (4-2) дао је гол и учествовао у преостала три па је осигурао себи место у екипи. Са енглеском је догурао чак до полу-финала. У утакмици против Западне Немачке Газа је зарадио жути картон а како је имао један и претходне фазе пропустио би финале уколико би Енглеска победила. Камере се зумирале Газу и јасно су се виделе сузе у очима Меч се завршио пеналима а победу су однели Немци. Гаскоин је био уврштен у идеалну поставу првенства. Иако нису успели да прођу у финале енглеске репрезентативце је дочекало преко 100 хиљада навијача на аеодрому а Газа је постао прави национални херој. Од стране ББС-а је проглашен за личност године због својих наступа у Италији. Енглеска је била домаћин европског првенства '96 а Пол је био окосница тима. Може се рећи да је тада био на свом врхунцу. Своје фасцинантно фудбалско знање показао је на утакмици са Шкотском када је постигао сјајан гол, у трку је пребацио лопту преко одбранбеног играча и волејом је забио у мрежу. За многе енглезе ово је најбољи гол икада можда и због великог ривалитета са Шкотском. Поново су Енглези дошли до полу-финала поново играли са Немцима и поново испали на пенале. Слика како Гаскоин плаче после пораза је била на насловним странама готово свих новина. Наравно, поново је сврстан у најбољи тим првенства. На Светско првенство 1998 године није отпутовао јер су га енглески таблоиди усликали мртвог пијаног како једе кебап у ситне сате свега неколико дана пре финалног избора путника за првенство. Након објављивања списка је у најмању руку пукао па је свашта изговорио на рачун селектора Глен Ходла. Више није био позиван за репку ...
Газаманиа какав га је надимак пратио добар део каријере је 2004. године објавио аутобиографију ''Мy Story'' коју је пратила и књига ''Tacking My Demons''. Ухапшен је 2005 јер је напао новинара испред хотела у Ливерпулу. Новинар је после три дана повукао тужбу али убрзо Пол је напао још једног у ноћном клубу у Лондону. Треба поменути да је учествовао у разним хуманитарним акцијама дуж целе каријере и помагао деци широм света. Последња вест коју нам је приредио јесте да је пре месец дана завршио у болници јер се потукао у хотелу у западном делу Лондона.
Дуж целе каријере Газини скандали су пунили таблоиде, увек је био у центру пажње. Током каријере био је и на врху и на дну али једна ствар се никада није мењала , он је био, остао и заувек ће бити идол енглеске популације и тешко да ће неко некада доживети ту популарност.