Aустрија - Србија (НИН #11)

После више него успешно одрађеног Париза, пред гостовање у Бечу владала је много већа еуфорија јер је стизала информација да нас тамо чекају ултраси Рапида појачани са пургерима. Међутим, та еуфорија која је владала се брзо стишала па је пут Аустрије отишла мала група навијача из Србије, много мања него што се очекивало. Такође, одређен број људи је и после великог цимања одбијено за визу али и са њима бројка не би била задовољавајућа. Пут до Беча пролази без проблема, па се тамо стиже пре подне, мало шетња по граду, смештање у хотел па одмор од пута до поласка на утакмицу.
Због поплаве у хотелу у коме смо требали сви да будемо приморани смо да се раштркамо по неколико локација па је скуп за текму био у самом центру (Stephansplatz). Са нама су била и два навијача Спарте иѕ Прага који су са собом понели неколико ''home-made'' димова као и неколико бакљи. До стадиона Ернст Хапел смо стигли метроом који је био пун наших људи. Стадион споља не изгледа ништа специјално, онако крајнје просечно. Када смо стигли испред трибине упалили смо један дим који је опасно куљао али исто тако и смрдео. Ту су нам се прикључили и Маринци, који су у сопственој режији дошли у Беч. Испред стадиона ми је било јасно да ће нас бити баш много, знао сам да ће нас бити преко десет сома на стадиону, знао сам да ће бити свега али никако нисам могао да предвидим машту неких гастрабајтера чији ме је изглед оставио згранутим. Људи ко да нису са ове планете па им је и приписан надимак ванземљаци. Карте смо имали за трећи, последњи сектор тако да смо изнад једног улаза направили мали коп и покачили заставе (Маринци, Бања Лука, Салајка, Бања., застава царске Русије, Блок 19а-23 и наравно НИН ! ).

Неких десетак метара десно од нас налазила се још једна екипа, у питању су били клановци, Ортходокс Бојс и бечлије. Ми и они смо били једнини нормални навијачи на трибини од 12 хиљада људи. Поменута екипа је током утакмице избацила две пароле, једну за Косово и Метохију а другу за Уроша. Такође, на трибини сам чуо да су они имали контаката са навијачима Рапида али на крају није било ништа од тога. Када сам по повратку у Србију гледао фотке видео сам да су и Бели Орлови били присутни, скроз доле, на првом сектору и да су такође имали паролу за Косово али ја њих на утакмици нисам видео и не знам да ли су успели да колико-толико контролису навијање (капирам да им је то била намера). Кад смо већ код навијања треба рећи да нам је било јако тешко било шта да наметнемо јер смо били у јако малом броју па смо се препустили судбини у руке и само с’времена на време покушавали да отпевамо нешто нормално што је по неки пут и успело. Међутим, навијање и није било толико лоше, бар не онолико колико се чинило да ће бити. Пар пута се солидно загрмело.

Гол Србије на почетку текме је изазвао тотално бакљаду на трибини, онако неочекивану и анархичну па је изгледала сасвим солидно. Остала ми је у глави слика масе у лудилу, српски барјаци просарани бакљадом и велика велика бука. Сјајно ! Други и трећи гол су стварно бацили масу у транс и навијање је постајало све боље. После голова сам по радовању провалио да има још доста Срба и на другим трибинама. Танак репертоар песама је поново био проблем па се неколико већ познатих скандирања понављало у круг више пута. Прави хит дана је било скандирање “Aufiderzeeeeen” које је сјајно прихваћено на целој трибини. Исто ко и у Паризу, запазио сам да гастоши отпевају неку песму, типа ''Ајмо. Ајде, сви у напад'' и онда се окрену један према другом и причају на немачком, ма дааааај ... Дошла је и пауза на полувремену а како је штанд на коме се точило безалкохолно пиво био испод нас и како је циркулација људи била велика нагледао сам се свега и свачега а без премца је свакако био лик са дуксом на коме и писало СРБNЈА. Треба поменути да је Аустрија имала организовану подршку са трибини преко пута нас, али после не тако сјајног кореа на почетку текме нису више скретали пажњу на себе. Почело је друго полувреме, скандирања су настављена ми смо покушали у неколико наврата са довикивањем “Правда за – Уроша” али већина нас није јебала ни два посто. Де они имају појма ко је Урош и шта се све ту дешава, нема шансе ... Такође смо пробали и ''Ко не скаче тај је шиптар'' и нико сем нас да скочи, један од нас изваљује ''У јеботе колико шиптара'' а један марсовац улеће и као ''Де овде шиптари да дођу, јеси луд''. О Боже ! И шта ти њему да кажес онда, ништа ... прећутиш само. Приликом паљења димљака средином другог полувремена, поједини гастоши су били баш безобразни па су испровоцирали инцидент али све се завршило брзо. На крају текме, наши играчи су пришли да се поздраве са нама а том приликом десно од нас је упаљено неколико бакљи уз раширену Грчку заставу и паролу Правда за Уроша.

Док смо се после текме договарали шта, како, куда, где, били смо сведоци једног смешног инцидента, ваљда је неки лик ухватио за дупе неку рибу која се окренула и клепила му шамарчину и ту је настала кратка јурњава а аустријска полиција је брзо стигла али без разлога јер је тада све већ стало. После тога се враћамо у хотеле без проблема и због умора смо врло брзо завршили по креветима. Договор је био да се око 11 нађемо испред хотела у којем је био смештен највећи део екипе али се неколико нас пробудило око осам сати како би стигли да видимо што више од Беча који је стварно прелеп град. Нажалост, киша је падала па нас је то мало омело али и поред тога смо успели да видимо све што смо планирали. Имали смо времена да свратимо и до рапидовог стадиона који је стварно леп иако је малог капацитета (17 500) . Зачудило ме је то да смо без проблема ушли унутар стадиона, на трибине па и на терен. То смо искористили да се сликамо пар пута као и да залепимо неколико налепница посвећених Урошу (иначе налепнице су лепљене по целом граду). Стадион је баш некако чист, без потписа, само један велики графит ''Block West Ultras Rapid'' а дуж целе њихове трибине, на врху, се налазила велика фиксирана штампана застава са именом трибине. Враћамо се назад до хотела и убрзо крећемо пут наше Србије у коју стижемо без проблема.

Е сад, чињеница је да се неки култ репрезентације створио код нас, поготово код навијача “мањих” клубова. Свакако прекретница је било гостовање у Бриселу, сада су одрађени и Париз и Беч али да ли је то довољно ? Да ли ми можемо боље ? Наравно да можемо! Много ствари треба да се одради, да се пре свега договоре . Пред нама је још доста утакмица квалификација за Светско првенство, наредна је крајем марта у Румунији. Ово гостовање је идеална прилика да забележимо једно сјајно издање, неће бити много ванземљака, румунска виза се знатно лакше добија зато ајмо Срби, цимајте своју екипу да нас тамо буде што више, ајде да нам Румунија буде најбоље гостовање до сада и пример како треба пратити репку. Ајде, можемо ми то ! 28. Март 2009 ! СВИ У РУМУНИЈУ !