N.I.N.

ULTRAS AHLAWY

2011-05-03T03:27:00.000-07:00

Реците нам нешто о историји групе Ултрас Ахлави.

Ултрас Ахлави је се појавио у Марту 2007. године, када је група људи која није била задовољна како ствари функционишу и смеру којим иде северна трибина ( ми је овде зовемо лева трећа класа), одлучила да направи своју групу. Групу која ће бити прва ултрас група у Египту, инспирисана италијанским стилом навијања, са циљем да се створи што боља и живописнија атмосфера на трибинама, и која ће бранити име клуба од свих непријатеља унутар и ван стадиона.

Наш први транспарент је подигнут у Марту 2007. , а прва тифо акција направљена у Мају исте године. На почетку је дошло да борбе са осталим фан клубовима због другачијег менталитета и начина на који су они подржавали клуб, а то је чак ишло до тога да су игнорисали ривале на трибинама, без увреда и супротстављања и провоцирања, па чак и покушајима да се праве примирја са највећим ривалима. У периоду од неколико месеци и разноразних ситуација, смо преузели трибину и до да данас смо главни фактор на истој.

Наведите нам главне групе и екипе на трибини, и реците нешто о њима.

За разлику од Србије, УА је једна група, а не група под којом се окупљају навијачи Ал Ахлија. Екипа је из главног града Каира. Постоје још две групе на северној трибини... Devils који су из Александрије, другог града по величини из Египта и 250 км удаљеног од Каира, и млада и мала група Reds који долазе из града Заказик.

Пријатељи / непријатељи

Званично пријатељство је направљено са са групом Supras Sud, навијачима Есперанце из Туниса. Са њима смо се упознали током њиховог гостовања у Каиру током лета 2007. , када је дошло до нереда и проблема са полицијом, када смо им помагали на разноразне начине. Тако је дошло до великог броја пријатељстава између чланова две екипе, и после многобројних узајамних посета, одлучено је да се направи официјелно пријатељство између две најбоље на континенту.

Што се непријатеља тиче, имамо их на свакој утакмици где игра наш клуб. То је зато што је Ал Ахли најпопуларнији клуб у Египту и доминира у домаћем фудбалу од самих почетака, где око 65% популације навија за наш клуб, тако да је нормално да нас остатак мрзи, и кад одемо у неки град који има свој клуб, цео град је против тебе. Највећа мржња и непријатељство долази из града Исмаели. Мржња је веома јака и дубока јер потиче још из 1967. године, и рата са Израелом када је напао Египат, када су становници Исмаелија побегли и кренули ка Каиру, а званичници Каира одбили да их приме јер су побегли и оставили свој град јешама. Од тада је ово „најопаснија“ утакмица. Постоји забрана путовања возом још од пре двадесетак година, јер су једном приликом ликови из Исмаелија искидали шине на прузи близу града, како би воз са навијачима Ал Ахлија који су путовали на текму испао из шина...толико. Наравно, ту је дерби Каира и ривалство са Замалеком, који представља један од већих дербија у свету, јер није у питању дерби између два највећа клуба у Египту, већ и у Африци, јер Ал Ахли има 6 титула шампиона Африке док Замалек има 5.

Реците нешто о вашим најбољим акцијама.

Па свака акција има своју драж због свог повода, значаја или услова, тако да не можемо оценити која је најбоља. За многе од нас је можда најбоља акција када смо први пут у Египту успели да направимо велику кореографију преко целе трибине са тракама и шеталицом са значајним мотивима Египта и паролом – ми смо Египат!, којом смо пренели поруку ривалима ко доминира нацијом. Друга је сигурно када смо у гореспоменутом Исмаелију упалили и нaправили рекорд овде са 70 бакљи.

Како финансирате гостовања, маркетинг, кореографије?

Овде је систем сличан као у Холандији, једини начин да дођеш до карата за гостујуће утакмице је преко клуба, где у комбинацији плаћаш карту и превоз. Редовно се организују два буса за гостовања, а за битнија и више. Ако ово није могуће иде се возом, поготову на даља гостовања. Углавном застава УА је окачена на многим гостовањима широм африке, па чак и у Јапану на клупском светском првенству.

Што се тиче кореографија, финансирамо их сами личним прилозима чланова групе. Као и прилозима оних који нису у екипи али желе да дају свој допринос у бојењу трибине. Такође се фонд допуњује продајом нашег материјала, који се углавном продаје на трибини после објављивања на нашем сајту, мада се организује понекад и продај наручених ствари ван стадиона.

У каквом сте односу са управом клуба, и да ли мате некакав вид сарадње?

Сарадња са управом клуба готово да и не постоји. Једини вид сарадње до сада који смо имали, ако се то тако може назвати , је када су нам дозволили једном приликом да једну тифо акцију припремимо на клупском игралишту, и на то смо поносни што сами водимо своје ствари. У више наврата смо одбили нуђену финансијску помоћ директора клуба и појединих играча.

Реците нам нешто о полицијској репресији у вашој земљи.

Та ствар код нас је нешто што се не може видети код вас горе у Европи. Египат је полицијска држава и репресија је на државном нивоу према свим грађанима а не само према навијачима. За неке важније утакмице, мораш да уђеш на стадион 3 сата пре почетка, јер полиција ,може затворити капије из „сигурносних разлога“, и нема уласка чак иако имаш карту. Претрес се врши три пута пре пуштања на трибину, не смеш да унесеш упаљач, а ако имаш мотку на застави, узимају ти је и враћају ти заставу. Недавно се водила јавна дебата због дешавања да полиција понекад скида панталоне и обућу појединцима на улазима стадиона док их проверава. Према овоме можете да замислите како се опходе према нашој групи. Најновија ствар која описује ситуацију, поготову после последње велике бакљаде коју смо направили и побацали бакље у терен, је превентивно хапшење водећих људи, а уколико те не затекну код куће, могу да ухапсе твог оца или брата и да их држе док се не појавиш у полицији.(??!!)

Неколико пута је на дербијима људима забраљиван улаз у нашим мајицама и дуксевима, долазило је чак и до хапшења., тако да се морамо сналазити на разне начине како да се изборимо са свим тим, а највише како да унесемо транпарент. Недавно је дошло до нереда са полицијом испред стадиона због забрана за транспарант и бубњеве.

Како се сналазите?

Застава нам је била забрањена, као и бубњеви. После једне утакмице у тишини, дозволили су само два бубња да се унесу на утакмицу. Недавно смо на једној утакмици изборили пролаз застави тако што смо оборили дрво и ставили на сред велике улице блокиравши велику улицу око стадиона, па су нам пустили заставу како би што пре решили проблем. На другој смо у великој групи кренули ка капији са неком другом заставом, и када је полиција интервенисала, друга екипица је инкогнито преко ограде пребацила главни транспарент и ушла унутра, а полиција остала згранута када се појавила застава, коју смо држали у рукама и бранили на покушаје полиције да је уклоне, заједно са заставом другова из Супрас Суд који су били с нама. На покушај да забране момцима да уђу са јакнама са симболима УА, поново смо блокирали саобраћај тако што смо сели на улицу, па су нас пустили. За прошли дерби нам је била забрањена кореографија као и за супер куп. Толико о тренутној ситуацији...

Да ли постоји нека ултра сцена у Египту?

Прва права група је наша, и има неколико правих група код највећих клубова ( Замалек, Исмаели, Масри, Итхад ), али им менталитет и није на високом нивоу, и треба још времена да би све то развило још како треба.

Како јавност реагује на навијачки покрет у вашој земљи?

Није лако бити пионирска ултра група у нашој земљи. Као и сваки почетак и наш је био тежак да јавности наметнемо и упознамо са тим новим стилом навијања, поготову у конзервативној земљи као што је Египат. Људи у принципу не разумеју наш агресиван наступ, агресивно навијање и понеку фрку. Требало је мало времена да се људи навикну и препознају, и полако се све више људи придружује покрету. Људи и даље не капирају наш менталитет и чињеницу да нисмо само клупски навијачи, већ следбеници једног покрета и идеје. За групу која постоји тек пар година, мислим да смо дигли пешчану олују у Египту, јер данас сви знају за нашу групу, и да ли нас воле или не воле, сви нас поштују!

Судећи по фотографијама које могу да се виде, ултра покрет у Северној Африци се рађа. Да ли је то стварно?

Страст према фудбалу је иста као и свугде у свету. Овде у северној Африци, прича око фудбала је увек била озбиљна, и фудбал има дугу традицију. На пример, наш клуб Ал Ахли је основан 1907. године, и увек је публика била страствена према својим клубовима, без обзира на постојање група.

Данас скоро сваки клуб у Тунису и Мароку има и своју навијачку групу, као и у Египту, па чак и другој лиги. Навијачка група се појавила чак и у Алжиру, а и у Судану постоји једна. Стилови се разликују од земље до земље... нпр. у Тунису групе више пажње придају ултра акцијама на трибини док и нису претерано заинтересовани за инциденте, док у Мароку је обрнуто, и доста се труде око отимања застава. У Египту је нешто између...тако да...да, сцена у северној Африци је стварна!

Да ли је неко ту можда упознат са српском навијачком сценом?

Много људи овде се интересује и зна све о ситацији на Балкану, и поготову у Србији. Једна од ствари која нас запањује је однос и изглед полиције и „робокап“ изглед, који објашњава неке ствари, како држава гледа и колико се „боји“ ултраса широм планете. За мене лично, једна од првих сусрета са светом ултраса је била бакљада Зваздиних навијача у Барију, када сам као клинац остао забезекнут и одушевљен.

Људи овде су видели вашу паролу и подршку Урошу Мишићу. Реците какво је ваше мишљење о томе.

То што се десило Урошу и та неправда која га је задесила је скренула пажњу целоме свету, па и нама у Египту. У полицијској држави попут Египта, цео догађај је оставио огроман утисак на све нас у групи, и не претерујемо ако кажемо да је на неки начин у пренесеном значењу, то што је Урош урадио, свима нама сан овде.

Планови за будућност групе Ултрас Ахлави?

Веома интересантно питање...јер како је група напредовала за само две године постојања, можемо се сматрати јаком силом не само са навијачког гледишта , већ у целом спортској заједници...од полиције, медија, управе клуба, јавности. Изборили смо репутацију широм континента да уколико се неко појави у Каиру, мора да рачуна и на нас. Наравно , морамо још радити на себи у будућности...

Борба се наставља... ПРАВДА ЗА УРОША #15

2011-03-11T15:16:00.002-08:00

Поновљено суђење Урошу Мишићу, и даље је у жижи интересовања домаће јавности, како због висине изречене казне, тако и због несумњивог утицаја, коју ће пресуда имати, на процес навијачима оптуженим за убиство Бриса Татона.

Осим адвоката, у његову одбрану стало је мноштво навијачких група, и неколико новинара и јавних личности, са једном једином намером - да сe обезбеди праведно и поштено суђењe.

Иако медијски експлоатисано, извештавање са суђења, оставило је јавност без многих битних информација, а најчешће оних, који иду у прилог оптуженом Урошу Мишићу. Зашто је тако, најбоље знају “осведочени душебрижници” а ми ћемо се позабавити конкретним детаљима. Фокусираћемо се на ствари које не можете нигде прочитати у осталим извештајима са суђења, тј. извештајима осталих медија који прате процес. Сви ти извештаји су поприлично штури по правилу, где се углавном понављају исте реченице. Шта је било , за шта је оптужен, које су повреде итд... док неке ствари, које су врло битне за Урошеву одбрану, некако се прескачу или се само каже офрље реч две, и када се све то упакује, испада као да су то неке тривијалне ствари. А нису, уопште нису.

Пођимо од сведока из полиције и жандармерије, који су били надређени те вечери оштећеном Трајковићу. Господин Ћургуз и Господин Васиљевић, високи официри полиције и жандармерије су те вечери били главнокомандујући и задужени за безбедност на стадиону. Током самог догађаја су били заједно у просторији на западу Маракане. Ни један ни други нису знали да је неки полицајац био на задатку на северној трибини. По речима Г. Ћургуза, који је по хијерархији имао највиши чин и све је било подређено његовим команадама и упутствима, имали су информације и инструкције да ће навијачи имати неки транспарент за, тада министра полиције, Драгана Јочића. Кренуло је неко комешање, и у принципу нико није имао никаква сазнања да се ради о полицајцу. Преко радио везе је јављено да после комешања групе навијача, једно лице пуца из ватреног оружја на трибини. Тада је г. Ћургуз упитао свог колегу да ли можда зна ко је то, јер се очигледно ради о полицајцу, и да ли ту има којим случајем његових људи. Добио је децидан одговор да се не зна ко је то. Оба главнокомандујућа су сазнали о чему се ради након прихвата повређеног Трајковића на источној трибини. Све ово је веома битно, јер је пред поновно суђење због укидања пресуде Врховног суда, Тужилаштво предало Суду неку депешу из које се види да је било неколико инспектора послато на задатак. Депеша који је први пут виђена тог дана. Одакле она, шта и како, нико није знао, поготову још потписана од командира који тада није ни био на тој дужности. На питање одбране да ли би он икада наредио неки задатак какав је имао г. Трајковић, децидно је одговорио да је све то будалаштина, да је последица таквог плана тај догађај и ово суђење. Закључак на тај коментар сведока остављамо на избор свакоме...

Следећи сведок који има важну улогу у свему је лекар и судски вештак, који је рекао да су Трајковићу констатоване опекотине другог степена на лицу и леђима. Те повреде су могле бити изазване у врло кратком периоду и на одређеној удаљености од оштећеног, што у принципу може да оспори теорију о гурању бакље у уста. По речима г. Дуњића, да му је Урош бакљу гурнуо у уста, наступила би смрт, јер би степен повреда од темепературе коју бакља развија био фаталан. Тај степен опрљености коже на левој страни лица је могао настати и на удаљености од 20-30-40 сантиметара од коже, а што би излагање коже било дуже, то би и степен опекотине био већи. Још битнија ствар је да уопште нису констатоване повреде на длановима, као што је Трајковић изјавио, док се бранио да му је не угура у уста. У том случају сигурно би и ту имао опекотине, чак и веће него остале јер се од бакље, према сопственим речима, бранио длановима одгурнувши је.

Излагање следећих битних сведока, псиxијатра и психолога и нема посебне потребе да вам преносимо, јер је су то као неке дубље анализе свих психолошких извештаја услед ранијих психофизичких повреда и лечења које је Трајковић задобио током службовања у полицији. Напоменућемо мишљење психолога после обавезног разговора са Урошем и који је дао оцену његове личности. Оцена је та, да Урош Мишић није склон асоцијалном и криминалном понашању, да нема карактеристике девијантног понашања у том узрасту, и да је нормалан адолесцент у развоју. Нико не спори да је направио невероватну глупост, јер младост је често и лудост у овом времену, али да није онакав каквим га много људи у медијима или кроз медије називају.

Следеће суђење је обележило сведочење др. Ратка Вучковића, непосредног очевица целог догађаја. Јасно и гласно је навео шта се стварно десило неколико метара од њега. Рекао је да је видео оптуженог који је био у групи која је нападала оштећеног. Рекао је да није видео никакво гурање бакље у уста, јер да је то видео сигурно би скочио у помоћ нападнутом полицајцу, јер се то коси са његовом моралним законима. Када су напади престали, видео је оштећеног како испаљује пар хитаца из пиштоља, када је схватио да се ради о полицајцу. Пришао му је и додао леву ципелу која му је испала у целој оној гужви. Видео је знаке опрљености од бакље на лећима али не и на лицу. По својој процени као лекар специјалиста, г. Вучковић је изјавио да оштећени није одавао утисак као неко несвесан у простору и времену. Уследило је гледање снимка, тј . снимак догађаја који је поднело тужилаштво. Снимак слободно можемо назватим монтираним, јер су исечени неки делови, као нпр. када се Трајковић свесно шета по трибини, испаљује хице, бије једног од навијача заједно са осталим полицајцима у другом делу инцидента. У прошлим текстовима са суђења смо писали о ситуацијама и изјавама сведока и оптужбе, који ће доћи у сукоб са логиком...што је тог дана у судници дошло до изражаја. На питања и одбране и Суда у вези догађаја на снимку, оптужба и сведоци оптужбе су давали поново нека невероватна објашњења и изјаве. На претресима је оштећени често изјављивао да је неколико пута био у несвести иако се то нигде не види на снимку. Навео је да је то трајало по десетак и више секунди, што је немогуће да неко зна колико је провео у несвесном стању. Да не би наводили све примере којих је било пуно, назваћемо ситуацију у судници понекад веома комичном, али и жалосном у исто време... а то би и Ви видели да имате прилике да Вас о томе известе независни и слободни медији.

Последње суђење је обележило непојављивање сведока, па је наставак био заказан за половину фебруара. Напоменућемо да је неколико предлога оптужбе одбијено, за разлику од неколико предлога одбране. То нас је у неку руку изненадило с обзиром на неке прошле примере, а управо по тим предлозима се види коме истина иде у прилог а коме не.

А онда је дошао Април, и потврђивање пресуде од 10 година. То је изазвало потпуни шок међу људима из Урошевог окружења који су упућени мало више у целу ствар. Нас је највише забезекнуло образложење пресуде које у принципу каже... да је Урош свесно пристао на последицу свог дела, иако можда није хтео да убије Трајковића, али да је могао. Иако није успео да му угура бакљу у уста а то нису могли да докажу, то не значи да није хтео да му је угура, и да је само сплет околности што Трајковић није убијен. Значи... ти не докажеш своје наводе које можеш и да измислиш, али то не значи да, иако то не можеш да докажеш, тај неко није хтео то да уради то, што си ти можда и измислио... ?!?

После свега, уложена је поново жалба на пресуду и борба за правду се наставила. Апелациони суд је заказао поновни претрес да би се утврдиле неке нејасноће које нису отклоњене ни током другог суђења после укидања пресуде у првостепеном поступку. На то је указивала одбрана у својој жалбеној изјави, јер се другостепени поступак водио на исти начин као и први. Тада се није поступило по налогу врховног суда и отклониле недоумице на које је врховни суд и сугерисао, и због њих и оборио првостепену пресуду. На суђењу у Фебруару, оштећени Трајковић се није појавио иако је позван. Поново је сведочио г. Ћургуз, и поновио свој исказ од речи до речи... да ни он, ни следећи по чину на тој утакмици нису знали да је оно на трибини полицајац на задатку, а то ако не он онда је морао знати његов надређени из жандармерије. То оптужба упорно и дан данас тврди, јер је битна ставка у квалификацији дела за које је Мишић оптужен. Током испитивања сведока, дошло се до још једног занимљивог података око те тврдње, шта је инспектор радио на Северу те вечери. Пре сваке полицијске операције и задатка, дан или два пре почетка се прави оперативни план, са описом шта, где, ко, како, и зашто... хијерархијски потписани. То се све заувек чува у архивама, што значи да се сва наређења могу и потврдити. Сходно томе, постављено је питање... ако се то тако ради... зашто то оптужба није приложила као доказ? И одакле и чему служи онда она “службена белешка” и “допис“ који је достављен прошле године, са датумом и потписом две године од догађаја.

Поново је сведочио Др. Дуњић, и у принципу рекао исте гореспоменуте ствари. Чланови судског већа су мало више обратили пажњу и подпитањима покушали да више разјасне ситуацију око те приче о гурању бакље у уста. Закључак је на крају био исти. Да му је гурнуо бакљу у уста умро би. Да би имао опекотине на рукама док се бранио да му је не угура у уста. Да је опекотине могао добити са раздаљине 30-40 цм. , што никако не иде у прилог наводима Тужилаштва о покушају убиства гурањем бакље у уста, поготову када се узму у обзир изјаве оштећеног и снимак догађаја.

Апелациони суд је заказао наставак суђења ускоро...

Борба за правду и поштено суђење Урошу Мишићу се наставља...

ПС- ... а све ово може да се провери, стенограми не лажу...

БРОЈ 15...

2011-01-08T06:51:00.000-08:00

Чисто да обавестимо читаоце, и оне случајне пролазнике који бану на блог... шта се дешава са Н.И.Н.-ом, ако некога уопште и занима...

Наравно јасно је свима да часописа већ дуго нема. Разлог је то што нема кинте да се настави са часописом. Да не улазимо дубље у причу око трошкова једног часописа данас у Србији који нису мали, да не кажемо велики... реалност је да за штампани часопис тренутно немамо кинте. Разлога је много, почев од скупе штампе, преко монополско-лоповске дистрибуције, до политичко-пандурских притисака, који су и највише допринели овоме данас. Сви спонзори које смо једва некако исцимали да уделе неки динар сиротој редакцији, су "одустали" после свакавих телефонских позива и притисака из разних "институција" и канцеларија. Глуп нека не скапира шта и како... толико о "слободном, истраживачком новинарству, "слободи медија" и блабла...

Наравно, јасно је свима да не одустајемо. Зашто... немамо појма...ваљда менталитет, идеал, права ствар, слобода, инат...

Број 15 је одавно спреман, има неких 'дину дана и више. Текстови, стрип, колумне, неке репортаже, класика. Надали смо се да ће доћи дан када ћемо успети да изакцијамо нови број. Тај дан нећемо дочекати скоро изгледа, осим ако неки навијач-тајкун не улети с кинтом, па да и и ми постанемо плаћени новинари као ови остали говнари, јебо им пас матер у уста! С обзиром да од тога вероватно нема ништа, фураћемо нашу српску ултра причу како знамо и умемо овде на блогу, јер интернет не могу да контролишу...типа неки локални Џулијени Асанжи у борби против ветрењача новог свецког поредка у напаћеној нам Србији и то...

Добар број је био у најави. Одустали смо мало од репортажа, и посветили се текстовима. План је био да избацимо црно-белу 15ицу и да акценат буде само на текстовима. Од свега, "курац гол, статива!"... и једино што нам остаје за сада је овако. Да наставимо причу на блогу, до неких срећнијих времена...

Као остали текстови, текстови из 15ице, неки од њих допуњени јер је ипак прошло годину од њихове актуелности, ће имати ознаку #15.

Навијачи, читаоци, јунишпи... у здравље и живи били!

Нека нас чува Бог према заслугама!

НАПРЕД УЛТРАС!

СЛОГА БИЋЕ ПОРАЗ ВРАГУ!

НАВИЈАЧКИ ПОКРЕТ НИКАДА НЕЋЕТЕ УГАСИТИ

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

2011-01-07T04:42:00.000-08:00

СРБИЈА-РУСИЈА 26.12.2010. хуманитарна утакмица за помоћ Краљеву

2011-01-06T16:28:00.002-08:00

Њено величанство- БАКЉА (Н.И.Н.#12)

2011-01-03T07:35:00.003-08:00

Ма нема те силе која може да ме натера да је не упалим! И да певам док она гори својим чаробним сјајем. Не могу да објасним баш лепо шта се све издешава у том минуту, али знам да без те светлости, дима и звука не могу.

Сећам се прве бакље коју сам набавио. Било је то давно. Клинац... гледам је и не верујем. Сео назад у двае'ес тројку, држим је у џепу од јакне, не пуштам. Шта сам је све видео у глави док сам се возио назад у крај...транс, лебдим, слике само пролазе. Долазим у крај, и пре него што ћу да се нађем са ортацима, идем у неки штек да је лепо и сам погледам. Као да држим злато, нежно и пажљиво је посматрам, окрећем, гледам. Отварам да је помиришем, нови мирис који ме тотално обузима, и кога нисам заборавио до дана данашњег. Одлазим да се нађем са овима... они занемели. Исте вечери смо како смо знали и умели набавили још пара, и сутра купили још. Како дочекати следећа два дана до текме. Стоје ми у соби, сложене, поређане на специјалном месту. Колико пута сам их узео да погледам још нешто, не знам ни сам. Дошла текма, одосмо на стадион, док сам их делио ортацима... тишина, озбиљност, одговорност. „Палимо после гола, будите спремни!“, наређење стиже... и крећемо у битку, нема преживелих! „'Ајде бре дајте јебени гол!“, више мислим у себи, него што певам, али чекам. Навијам, стрпљив сам, али хоћу да пукнем од ишчекивања. Држим руку у џепу, не пуштам је, ниједном нисам тапшао кад је ишао део песме са рукама...боли ме курац! Шанса, утрчава овај са леве, сам...ево га...крећем да је вадим...кад офсајд. “Јебем ти матер судија!!!“ дерем се на њега, јебеш гол него због бакље... хоћу да експлодирам. Ипак, за пар минута добар напад, овај даје гол...“Хвала ти Боже!“, вадим је, руке ми дрхте...скидам поклопац,пар покрета......“ПППФФФФФФФФФФФ....!!!“...екстаза, делиријум, срећа, седмица на лото-у, благостање, 7. небо, скидање мрака, свршавање...Видим само како светли, около све црвено, бука, рај, дим, пепео, а као звезде да падају. Рупа на јакни...боли ме уво, купићу нову. Омамљен, гледам како гори, сјај ме заслепљује, не видим ништа... само њу како лепо гори. Минут...ког се и дан данас сећам, и поново доживљавам сваки пут.

Шта каже Википедија? Бакља је пиротехничка направа која хемијском реакцијом емитује јарку светлост и топлоту, без експлозије. Користи се за осветљење и сигнализацију у војној и цивилној употреби...блаблабла...али прва асоцијација за реч бакља када споменеш човеку је...о чему и највише пише у самој Википедији...цитирамо: Бакље се најчешће користе у Европи и Јужној Америци на фудбалским утакмицама у циљу побољшања атмосфере на стадиону. Највише се користе у земљама Шпанији, Немачкој, Швајцерској, Србији, Хрватској, Италији и Француској, где ватрени фудбалски навијачи, који се називају „Ултрас“, их пале на почетку, после гола, или на крају када тим победи. Ето...

Већ много година се пале бакље на стадионима широм планете. Познато је да је уопште пиротехника још од древне Кине редовна појава приликом прослава разних празника, догашаја и свечаности. И дан данас ватромети и остала пиротехничка средства отварају и затварају разне светковине, манифестације, концерте. Као и други, и навијачи су нормални људи, и такође воле да виде на својим фудбалским свековинама мало визуелне представе, па су и сами почели да користе пиротехнику. Почели су јужноамериканци, али су европљани открили Америку. Италијани су од ње направили уметност, и ето како је доспела и у википедију као јеан од најупечатљивијих симбола навијача. На сваком континенту где се навија, ту горе и бакље. И Ескими не јебеном Северном полу да играју фудбал нашо би се неки који би упалио бакљу. Јер једноставно улепшава цео догађај и доживљај. Важна утакмица, твој тим даје гол...ерупција радости, за секунд све око тебе гори, маса која скаче, експлозија звука и боје заједно укомпонована још више улепшава тренутак и реже га меморију. Тај феномен, бакљада... која спаја све навијаче у један глас, тера их да још гласније запевају, јер када горе бакље, то се зна...мора да грми! Навијње док горе бакље на трибини... невероватан осећај, то сви знамо. Тај коме се то не свиђа, тај је будала, без љутње.
Опет, не поричемо да се понекад претера, и да се бакља може искористити не само за оно због чега их највише и палимо. Бићемо искрени, јер је проста чињеница да их навијачи злоупотрељавају понекад. Јебига, нико и ништа није савршено, па ни бакља. Међутим, то није разлог да се због ње завршава у затвору, само зато што си је упалио на утакмици, и зато што представља нешто што ти је урезано у живот. Навијачи без бакљи...па јебем ти живот! Па макар лежали пуна три месеца... опет ће се палити, то знају сви. Поготову у фудбалски не толико развијеним земљама, где атмосфера коју навијачке групе праве, много више привлаче људе него сам фудбал, а велики удео у свему томе има и наравно...

Сетимо се легендарног Звонка Михајловског:“... и играчи славе водећи погодак зајдно са навијачима на трибини, где сада гори на десетине „бенгалских ватри“. Сјајна атмосфера зар не!?“

Сјајан коментатор!

Фудбал без бакљи?! Ма важи... то није фудбал...

Заставе (Н.И.Н.#12)

2010-12-24T14:15:00.000-08:00

Сећам се своје прве заставе, тачно се сећам...

Цео дан у школи провео смишљајући лого за екипу, размишљајући да ли да нам прва застава буде име клуба, краја или групе. Које боје, које комбинације, које величине, ја би то да изгледа као она од асколијана, ма курац, нема шансе ми то да нацртамо ... Коначно, крај школе, цимам ортака да се нађемо за 15 минута испред зграде да почнемо да радимо. Питам га да ли је набавио фарбу, јесте, до јаја ! Још само ја да набавим платно, шта ћу како ћу, ма ипак ћу узети кеви онај чаршав, јебига немам ни динара... шта сада, неће провалити ... Нашао сам се са ортаком, а у крају дувају сви ветрови света. Где ћемо, шта ћемо... 'ајмо у солитер има она мала просторија на крају ходника кроз коју ретко ко пролази. Некако улазимо, бацамо платно на под, причвршћавамо га циглама јер је ветар дувао кроз поломљени прозор у улазу. Обојица извлачимо из џепова скице које смо цео дан цртали, одлучујемо се за његову, јебига била је боља... и полако, идемо прво оловком да бацимо скицу. Јеботе, дрхти ми рука ко да радим не знам ни ја шта, морамо да успемо, морамо да у суботу имамо транс на огради ! Скица је готова, изгледа ок а сад ајде оно најзајебаније – фарбање.

Отвори фарбу, убаци мало разређивача, онај у фарбари му је рекао да сипа тачно толико да дође до врха кантице и онда да промеша. Лагано умочи четку, добро је исцеди и удри. Прва линија, прво слово, ок је за сада. ''Шта радите ту ментоли мали!?''. Погледам горе, матори са вучјаком нам куца на стаклена врата. Излазите напоље да вам сада не би јебао матер. Ауу шта ћемо јеботе, дижи заставу ... како смо је дигли на поду је остало пола киле фарбе, све што смо нацртали се пресликало на под. Испред улаза смо се трудили да је раширимо колико можемо, да се не би слепила али курац, ветар нам је преклопи, добро је, није страшно... ајмо у други солитер и тамо има ова просторија само да је откључана. Опет јебени ветар нам виори заставу али овога пута право на мене, оде јакна у курац. Ма скида то разређивач сигурно, теши ме ортак. Улазимо у други улаз, ширимо заставу и вршимо увиђај штете. Ајде није страшно идемо даље, још једно слово, па још једно, још мало и то је то. Готова је напокон. Ајде да је подигнемо, поново слика на поду. Излазимо напоље, ветар је стао, качимо је на зидић и чекамо да се осуши а успут убеђујемо један гругог како ће бити до јаја. Осушила се, ок није лоше, могло је боље само ово треће слово је мало веће али ко му јебе матер, неће се то на текми провалити, ма да ! Гајби поскидао пертле са старих патика и ставио на заставу да би могао сутра да је окацим на ограду. Једва сам заспао, кроз главу ми пролази како ће то сутра све изгледати, колико ће нас бити, да ли ће онај мали исцимати те клинце ко што је рекао. Викенд, текма, лудило, јеботе како ме шљака овај трип. Долазимо на стадион, качим заставу, одаљавам се 20 метара да видим како изгледа одатле па из овог па из оног угла. Навијање, зезање, циркање ... врх текма. Долазим гајби, нестрпљиво чекам ортака да ми донесе фотке, дошао је отвара се прва фотка и ево је ! Наша лепотица, реално није најбоља али наша је и нама је никад јача ! Следећа ће бити још боља, сада већ знамо неке форице. Сећам се и сав се најежим ... ма било је до јаја !

А чега се ти сећаш ? Зеленог дугмета на машини која је слику са твог компа бацила на провидно платно ? Ма даааај .... Против модерног фудбала-против модерног навијања !

Случај Брис Татон #15

2010-12-20T14:33:00.000-08:00

ПРЕНОСИМО МЕЈЛ КАО ПОДРШКА...

" Поштовани,
очигледно је да је ваш часопис један од ретких који пружа поглед из другог угла и који узвраћа ударац режираној медијској фарси. Управо из тог разлога вам шаљем текст који је мој пријатељ написао (он није стручан са компјутерима) и надам се да ћете га објавити бар на вашем блогу јер примећујем да часописа нема већ дуже време.

Догађај везан за смрт француског навијача (намерно употребљавам реч навијач) узбуркао је јавност Србије као никада до сад. Били смо сведоци медијске хајке, хистерије и гомиле бљувотина изречене на рачун навијача, као да су навијачи једини и основни "реметилачки фактор" овог друштва које само жели да живи у благостању. Овај догађај засенио је све остале трагичније догађаје који се дешавају у последње време широм Србије, али ипак навијачи су по ко зна који пут етикетирани као некакав слој друштва који треба искоренити, сузбити те је против њих дозвољено апсолутно све, а остало што се дешава по Србији потпуно је неважно, маргинално. Дајте прво да се обрачунамо са навијачима, па ћемо лако да живимо "као сав нормалан свет". Навијачи су, изгледа, проблем број један у Србији, те су новинари пунили странице којекаквим глупостима, за реч су се јављали највећи лицемери овог друштва да нам соле памет о некаквом демонском хулиганизму који се надвија над Србијом. Мислим да реч "хулиган" у животу нисам чуо толико колико тих дана. Та реч је изговарана и писана са толиком страственом мржњом цеђеном кроз зубе као да је највећи објекат презира који човек може да има.
Припадник сам навијачке екипе чији су чланови у највећем броју окарактерисани као извршиоци кривичног дела за који се терете. Моји другари доживели су оно што никад нико пре у овој Србији није, може једино да се случај Уроша Мишића доведе у исту категорију медијске хајке. На кршење закона о информисању, који је донела ова власт која жели да разапне похапшене Гробаре, нико се није осврнуо! Нико се није осврнуо на главно правило демократског законодавства, а то је да НИКО НИЈЕ КРИВ ДОК СЕ НЕ ДОКАЖЕ СУПРОТНО! А за целокупну јавност у Србији они јесу криви, лицитира се са годинама робије које могу да добију као да је лутрија, а не људски живот. Олако се појединци, који имају одрешене руке да раде од медија и државе шта хоће, играју туђим животима. Не знам само одакле им право и одакле им толико гордости да умисле да су и судије и кадије и џелати, одакле им право да својим неким надменим и умишљеним понашањем унапред суде и пресуђују, а да нису сагледали све чињенице и када не знају шта се тог кобног дана уопште догодило. Одмах су сви похитали да сасипају и дрвље и камење на навијаче, одмах су се сви нашли у улози "просвећеног" дела народа да нам соле памет ко смо, шта смо, какви смо.

Могу донекле да разумем политичаре и новинаре, они су сви плаћени за те њихове "улоге", али друштво Србије... Е то је трагедија, то је чемер и јад, то је дно дна. Да није било тужно и мучно гледати оно паљење свећа и поворке испред француске амбасаде, на Тргу Републике, Обилићевом венцу и ко зна где још, смејао бих се из свег гласа. Сјатио се силан народ да се бори против "српских хулигана" одајући пошту француском. Тражи се да се нека од београдских улица назове по француском хулигану. Диван пример борбе против хулиганизма. Висок степен друштвене свести и цивилизованости, нема шта. А тек оне шетње... е то је за посебну анализу. Свако ко је гледао снимке са протеста против насиља имао је прилику да види насмејана лица која машу у камере и шаљу пољубце. Могли смо да видимо како људи шетају своје кућне љубимце у поворци, а у позадини билборде са именом несрећног Француза, који су по свему судећи данима пред његову смрт закупљени. Становницима Београда је све то био догађај, пардон, "хепенинг", "перформанс", да се "толерантно" изразим. Нешто се дешавало по граду, па ето, зашто да не будемо део тога. Што рече мој другар: Кладим се да 90% ових људи који пале свеће на Тргу нису то учинили годинама за своје ближње... И није далеко од истине.
Смрт француског навијача добро је дошла разноразним подлацима који обитавају у овој трагичној држави. Просто се чинило као да су је оберучке прихватили, да би несметано урадили нешто што су дуго планирали. Навијачи су један једини елемент у овој држави који може нешто да промени. Све друштвене турбуленције су кренуле са трибина. И то политичари веома добро знају. Поготово Ивица Дачић. Њега и његове су навијачи скинули и једва је дочекао освету. Уграбио је положај са ког може да изведе то што је наумио. А ми после више од деценије борбе против комунизма доживљавамо да због перверзних политичких играрија опет имамо комунизам као владајућу политику. А то се итекако осећа кроз државни апарат звани полиција. Воле комунисти полицију више него ишта, зато је Дачић и узео то министарство. Да може да контролише враћање црвеног терора у друштво и да сузбије главни отпор таквој намери, а то су навијачи.

Е сад, зашто уопште спомињем Дачића. Па видите, зато што на првом месту он, па Борис Тадић, тзв. председник државе, министарка омладине и спорта Снежана Самарџић и главни тужилац Србије Слободан Радовановић, сви су они заједно учествовали у креирању негативне слике о навијачком покрету и директно су утицали на кључне ствари које су се дешавале од смрти француског навијача на овамо. Да је ово иоле правна држава, ова ударна четворка, потпомогнута са целокупном медијском "елитом" почевши од интернет и писањих медија преко радиа и телевизије, била би већ после првих изјава датим за јавност дебело прекршајно и кривично гоњена по низу закона које су управо они прописали. Ево даћу вам само неколико примера те перфидне борбе за политичке поене и потпуно одсутсво свести и знања за питање права и озбиљних изјава које би требале да доликују људима на високим положајима, као што ова четворка има:

Министар унутрашњих послова Ивица Дачић је 19. Септембра у преподневним сатима (око 10х) изјавио за информативну емисију РТС-а да је осумњичени за организовање напада на Бриса Татона приведен, а мислио је на Ивана Грковића, који се предао полицији (која му је КИДНАПОВАЛА рођеног брата и звала га да се преда уцењујући га да ће његов рођени брат одговарати за нека фиктивна кривична дела) тек у раним послеподневним сатима, негде око 14:30х у пратњи адвоката. Шта је то него обмањивање јавности, давање лажних изјава!!! Уз то, оно што је кључно за целу причу, министар је узео себи за право да изиграва оног који ће приведенима одређивати за које ће дело да одговарају! Значи, тек након неколико сати од привођења неколицине навијача осумњичених за напад на Бриса Татона и не завршених испитивања у станици полиције, министар је дао себи за право у тој информативној емисији РТС-а да одређује за шта ће приведени ОДГОВАРАТИ, а шта је то него директан притисак на тужилаштво!!! Ко је министра полиције овластио или по којим он овлашћењима одређује ко ће за шта да одговара и ко ће за шта бити изведен пред истражног судију када до тада нису комплетирана привођења особа за које се сумњало да су извршила напад на Француза!!!??? Значи, од стране министра унутрашњих послова Ивице Дачића директно је извршен притисак на тужилаштво да се руководи по његовим оценама читавог догађаја и да се руководи његовим изјавама које су директно утицале на одређивање оптужнице! За ово би се у иоле правној држави дебело одговарало, директан утицај на ток истраге, неовлашћено прејудицирање пријава против приведених навијача и обмањивање целокупне јавности давањем лажних изјава!

Председник државе Борис Тадић такође је одговоран за директно мешање у рад тужилаштва и рад судова, за које се сматра да су независно тело. Борис Тадић је извршио притисак на тужилаштво давањем неодговорних изјава у јавности, којима је директно утицао на одређивање оптужнице. Борис Тадић је одговоран јер је изјавом "да ће се оптуженима брзо изрећи казне и да обећава најстроже казне" директно извршио притисак да осумњичени МОРАЈУ да буду осуђени за дело за које се сумњиче. Значи, Борис Тадић је одговоран јер је неовлашћено себи дао за право да унапред пресуђује пре било каквог суђења. Уз то, по којој он логици ОБЕЋАВА да ће они сви бити оптужени за оно што им се ставља на терет? Да ли је то нормално? Унапред је створена слика да су приведени навијачи криви, створена је слика да је ствар већ после два дана од догађаја готова и да се уопште не поставља питање или даје простор да они могу да буду ослобођени од оптужби. Они су унапред осуђени, унапред утамничени и унапред ће одговарати за убиство француског навијача. И ми себе називамо правном и демократском државом и они себе називају демократским политичарима? Срамота... Ето, баш тај председник, који се куне у Европску Унију и који свршава на њу, руководи се супротним начелима управо те Европске Уније. Баш тај Борис Тадић, да је хтео, могао је да чује или прочита изјаву француског амбасадора у Београду Жан-Франсоа Терала који је изјавио да очекује да буду изведени пред лице правде директни починиоци овог догађаја. Ни мање, ни више! Или рецимо француска министарка спорта Рама Јаде је изјавила да очекује од српских власти да оштро санкционишу починиоце и да не дозволе да они прођу некажњено. Ето, то су изјаве политичара из Европске Уније, тј. који представљају једну земљу Европске уније. А за изјаве ових наших квази политичара и умишљених представника српске политичке "елите" у Европској Унији би се моментално завршавало на суду за клевете, увреде, повреду части, за директно мешање у рад судова и тужилаштва. Ево, управо тај главни тужилац Слободан Радовановић, који се помахнитало у свом бесу и јурењу за славом окомио на навијачке групе, би требао да овој двојици залепи пријаве за све оно што сам навео! Али, наравно, то се неће десити, јер како ићи против свог партнера у овој перверзној представи...

Неколико дана након овог трагичног догађаја, требала је да се одржи "Парада поноса" и баш због тог догађаја су мурији била јаја у процепу. Са устима пуним европских вредности и толеранције и са законом о забрани дисриминације, требало је објаснити управо својим редовима, тј. полицији зашто треба да бране болеснике од оправданог гнева народа. Знамо да су навијачке организације, уз поједине политичке организације и покрете са националним префиксом, биле најгласније у осуди одржавања овакве параде болесних. Сукоб протестаната и полиције је био известан, јер сигурно се не би дозволило одржавање овакве параде, а са друге стране полиција би била приморана по овлашћењима и наређењима, противно својој вољи, да стане у одбрану девијантног слоја друштва. А како су све очи биле упрте баш у министра унутрашњих послова Ивицу Дачића, њему је као олакшање дошла вест да мора да откаже параду, али и да агресивном и надасве неартикулисаном реториком осуди оне који су га довели у зајебану ситуацију. А то су навијачи и његови политички противници, покрети и организације десног карактера. Нажалост, овај несрећни догађај улетео је офарбаном комунисти у демократске боје као кец на једанаест. У оној првој хистерији јавног мњења, заједно са њима и политичара, нису на осуду наишле навијачке групе, већ управо покрети и организације националног карактера који једини имају снаге, заједно са навијачима, да устану против самовоље политичара, који урушавају и подривају ову државу у темељу. Значи, подлацима који чине власт, потпуно је одговарало да се овакво нешто деси, како би успели у свом науму, а то је да зауставе и разоре једину праву опозицију која има моћ на улици и која, иако потпуно неорганизована, има моћ да уздрма темеље њихове власти. Политички покрети и организације националног карактера и навијачи, који у протестима и демонстрацијама политичког карактера наступају не као навијачи, већ као грађани ове државе, означени су заједничком речју "хилигани" и тако се у јавности креирала слика да навијаче и навијачке групе, као и поједине националне организације и покрете чине искључиво дивљаци жељни насиља, обрачуна са полицијом, али и са политичким неистомишљеницима. На тапету су се прво нашле организације као што су "Образ" и Српски народни покрет "1389", као тренутно најактивније националне организације. Квази-новинари и квази-социолози, некакви политички аналитичари и политички мишеви и креатуре одмах су истрчали из својих малих рупа у којима су до тада седели склупчани и сакривени, да лају и опањкавају оне који могу да имају само заслуге за свој народ и који су за њега учинили толико много да је просто срамотно да их неко од тих креатура уопште узима у уста. Нека стави прст на чело Ивица Дачић, нека стави прст на чело Борис Тадић, нека стави прст на чело било ко од активне политичке власти и нека се запита шта су они урадили за свој народ, поготово за онај део народа остављеног да скапава на Космету, а шта навијачи и политичке организације које осуђују!? Овој политичкој структури апсолутно одговара да једним ударцем одстране опозицију која једина има снаге да им помрси рачуне и да покрене незадовољство народа. Међутим, то баш и није тако лако како они мисле, нити ће проћи баш тако како су они замислили...

Улогу шерифа који ће да се обрачуна са слојем друштва који најактивније пркоси охолости и самовољи политичара, препустили су једној потпуно конфузној личности као што је главни тужилац Слободан Радовановић. Господин као да је једва дочекао својих 5 минута славе, те је као и његови налогодавци, приступио једној потпуно неразумној реторици која је само одражавала карактер једне незналице, пардон, он није незналица, већ мисли да зна, што је горе и која је доказ да је господин залутао на ову функцију коју обавља, тј. да је наменски постављен да обавља ову дужност, те тако добијамо тужилаштво као испоставу власти и извршитеља њених налога. У инстант истраживачком раду Слободан Радовановић је доказао да не заслужује епитет правника, а поготово не заслужује да прича о случају везан за навијаче Партизана. Притиснут од стране политичара, господин је баратао разним неистинитим чињеницама које је првенствено прочитао из новина, те их се држао као мајмун за грану, стварајући некакав демонски карактер читаве приче о случају Татон. Овде причам о причи која се и данас врти, а то је да је Брис Татон линчован и да је бачен са висине. Већ у старту се исти тај тужилац, који би требао да зна право, а вођен непровереним чињеницама, везује искључиво за натписе у новинама и на томе базира оптужницу, прво за покушај убиства, а касније кад је несрећник умро, за убиство. Значи, ми смо на основу новинарских натписа и изјава и инсинуација Ивице Дачића добили ситуацију да се суди људима на основу гласина, а не на основу проверених и утемељених чињеница!!! Да није ужасно и трагично, смејао бих се овоме и мислио бих да је скривена камера. И ко у овој држави може да прича о праву и правди када очигледно видимо да је у Србији нема и неће је никада ни бити. Ми се овде играмо права и правде, све је то на папиру лепо написано, али у пракси је то потпуно незнање и потпуно одсудство морала. Касније, у општем друштвеном лудилу, јер је читава ствар пренадувана, досетио се да се позабави навијачким групама и да иде до краја, те је тражио њихове забране, тј. брисање из регистра удружења. А један озбиљан правник би требао да зна да неформалне групе, као што су навијачке, не могу бити забрањене, нити брисане из регистра удружења, али с обзиром да је ствар у Србији са навијачима добила епитет револуције, нико се ни не осврће на логичност тих потеза које главни тужилац вуче. Јасно и гласно је изрекао да се залаже за укидање Југа и Севера, као и навијача Рада, као организованих група навијача, те је посегао за претњама да ће ићи у затвор и особе за које се само посумња да могу да буду извршиоци каквог прекршајног или кривичног дела везаног за закон о навијачима. Замислите, неко посумња на вас и стрпа вас у затвор 40 дана!? Ало, човече, у ком ти времену живиш!? И није ми јасно по ком закону ће забранити окупљање навијачких група на матичним трибинама кад ће свако моћи да купи карту или пропусницу и да комотно дође на Север или Југ или на коју год другу трибину и да оформи коп? То може да се деси само ако се донесе трајна забрана јавних окупљања навијача на трибинама, а у том случају ће трибине сваког фудбалског стадиона или неког другог спортског објекта бити потпуно празне. И где је ту рационално размишљање? Начин на који Радовановић хоће да се обрачуна са навијачким групама не би смешније смислили ни креатори Симпсонових или Мапет-шоа! Даље, поистоветио је навијачке групе са криминалним организацијама, а вође појединих навијачких екипа јавно прозвао, без икакве основе или тужбе за рушење уставног поретка државе Србије, изазивање расне, верске и националне мржње и шта све не. Иако ми сами знамо да међу нама навијачима има свакаквих особа, окарактерисати навијачке групе као параване за деловање криминалних организација је ван сваке памети, а провлачење имена људи који нису осуђивани ни за једно кривично дело за које су прозвани, нити им се суди за то, је тотално изгубљен компас једне помахнитале особе, огрезле у слепило, безумље и нерационално замишљање. Али то у Србији може да прође, јер не постоји систем који контролише самовољу појединаца на високим положајима, те могу све што хоће, а уз то су потпомогнути плејадом новинара улизица који само пумпају ситуацију до тачке кључања и тиме оправдавају њихове незаконите изјаве и деловања. Али, нека милсе да може да им прође, само полако...

Тих дана никад се о навијачима није гласније, оштрије и напетије говорило. Навијачи и све око њих нису избијали са насловних страница, нису силазили са ТВ екрана. Свима су уста била пуна навијачког насиља, осуђујући навијаче за све оно што нас је снашло. Ођедном је Београд постао непожељан град у којем владају некакве мрачне силе насилника које карактерише ксенофобија и хомофобија. И сви су ођедном знали све о навијачима! Сви ти душебрижници су знали из каквих ми породица потичемо, чиме се бавимо, шта једемо и када пресвлачимо чарапе. Ођедном су се сви нашли паметни да пласирају разноразне будалаштине које нису имале везе са мозгом, али су имале ефекта на просечног човека који обитава у Србији, што је у ствари био циљ читаве те медијске халабуке. Стварање тј. креирање атмосфере хаоса и страха је био циљи и у томе су успели. А то је све само да би се оправдали сви они потези који су били намењени навијачима, на првом месту, али и да би се показало свима онима који имају намеру да се каче са овима на власти шта их чека. Новинари, тј они који се називају новинарима, одиграли су најпрљавију улогу у читавом овом циркусу. Били су ударна песница која је себи дала за задатак да сатанизује, омаловажи и линчује ухапшене момке, али и читав навијачки покрет. Новинари, јавно их осуђујем, су највећи кривац за овај незавидан положај у којем су се момци нашли!!! И то поткрепљујем чињеницом да је сваки, али буквално сваки писани и електронски медиј преносио неистините, непотврђене, непроверене и рекла-казала информације и пласирао их као потврђене, необориве и једине валидне у овом случају! СВАКИ, буквално сваки медиј се јасно огрешио о закон о информисању! И на то се нико, апсолутно нико јавно није осврнуо. Сви ти вајни новинари који су се утркивали у осуди момака, нису нашли времена да се позабаве појединим стварима које су итекако важне за овај случај. Рецимо, нико од њих није нашао за сходно да провери податак да је скоро 20 људи, очевидаца, полицији на увиђају навело да је Татон сам скочио и пао. Нико од њих није нашао за сходно да провери зашто је радницима обезбеђења у гаражи на Обилићевом венцу забрањено да дају изјаве медијима и говоре о ономе сто су видели? Зашто нико није изнео у јавност изјаве осталих 15-ак француских навијача, а могли су да се гребу за изјаве Гробара!? Ето, то је неколико питања која су кључна у целом овом случају. Постављам питање: зашто је Брис Татон представљен као туриста који је дошао у Београд а евидентно је да је био навијач по свим оним сликама које су медији пренели!? Пазите, Татон се као странац који борави у Београду рачунао као туриста, исто као и ја кад бих отишао у Француску, али он је са својим видно истакнутим навијачким обележјима и са својим другарима навијачима, седео и пио и био свестан шта то значи када долазиш у туђ град као навијач. Значи та прича о недужном француском туристи не пије воду. И ођедном су сви у Србији ронили неискрене крокодилске сузе, бусаше се у груди, жене нарикаше јер је објављено неколико слика како се он безбрижно смеје, а ето злочести Гробари убише га на правди Бога.

Татонова смрт, што је најжалосније у свему овоме, злоупотребљена је толико безочно, да је то ван граница сваког укуса и просто се не може назвати саосећањем са онима који су Бриса изгубили. Претеривало се у свему, почевши од свих тих протестних шетњи, уплаканих грађана Србије, обећавања улице и тргова Бриса Татона, чак и у Врњачкој бањи која благе везе нема са читавим овим догађајем. Из не знам чијих све уста су се чула извињавања "грађанима Француске" и то у име "целог српског народа". Просто су се сви утркивали ко ће да да бомбастичнију изјаву и ко ће све запретити "насилницима и онима који гурају клипове у испланирани напредак овог друштва". Коме је уопште потребна лажна слика о навијачима и о некаквом непостојећем насилничком ритуалу истих? Мајстори смо у претеривању и у самоблаћењу. Да ли се ико од тих вајних "хуманиста" који су себи дали за право да нам држе лекције о понашању, запитао како би реаговла рецимо Влада баш те Француске или Белгије или Пољске нпр. кад би се то неком од наших навијача, не дај Боже, тамо десило!? Сигурно да се не би баш пријатно осећали, али би уз пар изјава и свих плаћених трошкова ствар веома брзо била заборављена. Нико од наших политичара не би отпутовао, понудио помоћ или се барем забринуо о целој ситуацији. Али се зато једно питање највише спомињало тих дана: да ли ће нам због овог догађаја Европска унија ускратити обећано укидање виза!? Да ли можете да појмите које је то лицемерје и која је то бездушност и која је то проклета себичност!? И сви су се растрчали да сазнају одговор на то питање, први ти наши вајни политичари, а ЕУ политичаре је реално болео курац што је неки тамо Француз погинуо у некаквом сукобу навијача у Београду. Чак им није било јасно зашто се уопште поставља то питање које нема везе са дневно-политичким дешавањима. Британски, холандски и не знам ти ни ја који већ амбасадори су били "забринути" и "ожлошћени" јер није одржана геј парада, а на смрт Француза се нису ни осврнули. Њима је битније било да се одржавањем наказне параде уруши друштво Србије, а не да ли се навијачи бију и које су последице тога. Пазите кад се УЕФА није запитала да ли да избаци Партизан из даљег такмичења док вајни новинари нису почели да пишу о томе и тако утицали да челници УЕФА-е размотре ту могућност. Значи, желели су и прижељкивали да се то деси јер би онда то, ето, био доказ оправданости свега што је уперено против навијача и навијачких група. Није ми јасан тај бес новинара, та патолошка мржња према свему што има везе са навијачима и шта то изазива толики гнев код тих лицемера да нас толико презиру? Зашто им је тај бес и да агресивна реторика потребна да би нахранили неку своју потребу за изражавањем? Коме желе да се докажу у читавој тој фрци? Зашто преко навијачких леђа желе да изграде своју каријеру и да се сами себи докажу да су израсли у цивилизоване људе када управо својим овако ниским и површним понашањем и причама о навијачима прикривају своју површност, неупућеност и незнање те се крију иза "друштвено прихватљивих" текстова које представљају некакав "истраживачки рад" и некакав "новинарски квалитет". Ми годинама читамо ижвакане текстове о навијачима које би иоле неки средњошколац могао да напише за писмени рад. И када човек боље размисли у чему је разлика између навијачког насиља и овог медијског насиља које они спроводе свакодневним изношењем бесмислица, лажи и некаквих бомбастичних наслова? Можда навијачко насиље нема оправдање, али ово медијско насиље сигурно нема оправдање у том некаквом праведном гневу. Како неко може да буде праведно гневан кад не зна шта се догодило тог 17. Септембра? А и за шта они имају да буду праведно гневни? Зато што је Брис био нападнут као навијач од стране других навијача и што се у бегу претурио у амбис, те га је то коштало живота?

Навијачи Партизана који су суочени са оптужбом да су убили француског навијача имају пред собом један трновит пут, имају пред собом једну неправедну борбу јер су практично унапред осуђени и јавност очекује њихово распеће. Млади људи се суочавају са тиме да им животи, због туђе потребе, буду уништени, да због нечије бездушности труну у затвору. Да због нечијег лицемерства и умишљености о непогрешивости изгубе најбоље године својих живота. Ми, њихови пријатељи и другови са трибине, не уздамо се у правосудни систем ове јадне државе која не заслужује да се назива Србијом, јер је истинска Србија у односу на ово данас Божанска творевина, не уздамо се у самилост судија, јер је и не тражимо. Уздамо се и верујемо у истину и правду које су нам преко потребне у овој борби. Биће ово једна опасна и дуга борба, али нема предаје! И ми, њихови пријатељи, желимо, као и цела јавност, да се сазна истина о свему што се догодило, јер је само истина оно по чему ће се одређивати нечија кривица, ако је уопште има. А до истине ће се доћи само ако је правде, само ако постоји људскост, првенствено у онима који ће бити против навијача Партизана.

И ТАМО ГДЕ СТЕ, БУДИТЕ ОНО ШТО ЈЕСТЕ – НЕСАЛОМИВИ

ИЗДРЖИТЕ ГРОБАРИ! "

"Г. ИКС"

ЛЕХ #15

2010-12-07T12:33:00.000-08:00

Реци нам нешто и историји навијача Леха из Познања.

Ово је питање кога сам се плашио, јер стварно не знам одакле да почнем. После 1989. група је почела да се развија, да би се око 93. придружила врху пољских навијачких група, где смо и данас. За ових 16 година бих могао књигу да напишем, тако да ћемо то прескочити, и причаћемо о данашњим данима.

Реци нам нешто о организацији групе.

Веома добро смо организовани. Овде у Пољској, најбитније да се клуб испрати на гостовањима, тако да смо обавезно на сваком гостовању, у Пољској или Европи. Ове сезоне смо билу у Ленкорану из Азербејџана, Ст. Галену, Бечу, Удинезеу, Ротердаму и Москви, а највише нас је било у Ротердаму око 3000. Путујемо у великом броју и уздуж и попреко Пољске, возовима, аутобусима и колима. На финале Купа у Чорћов нас је отишло око 9000, са 5 возова и много кола. То нам је било најбројније гостовање у последње време. Организација путовања углавном припада организацији „Wiara Lecha“ (Лехов народ), који представља официјелно удружење задужено за организацију путовања, финансија, навијачки фонд, дистрибуцију карата, маркетинг, хуманитарене и меморијалне акције и односе са јавношћу. За кореографије су углавном задужене две групе „Ultras Lech“ и „е-Lech“, које у принципу често раде заједно. Такође доста људи учествује и помаже на овај или онај начин у разним активностима а да нису део ових групација. Постоји преко 40 официјелних фан клубова Леха, већином у регији Велика Пољска, али такође и широм Пољске и иностранства. Највећи и најјачи клубови су Гостин, Пила и Гњиезно. У Познању постоји 10 секција. На челу сваког фан клуба је један човек који добија информације и преноси осталима, што веома помаже када су гостовања у питању а и још неке друге ствари.

Наведи нам главне групе.

Као што рекох, официјелна удружење је „Wiara Lecha“, за кореографије су „Ultras Lech“ и „e-Lech“. Постоје две групе за „гиманастику“ – „Young Freaks’9“ и „Brygada Banici“, које се заједно представљају као „LPH“. Најјаче секције су „Szwadron Gostyn“ и „Legion Pila“.

Да ли ултрас и хулиганске групе одвојено делују?

Да, одвојено раде, мада ултраси не раде ништа без одобрења ових других. LPH је главна група и она предводи трибину.

Пријатељи/непријатељи?

Специфичност пољске сцене је да сви имају пријатеље. Мислим да је разлог томе то што у Пољској има заиста много хулиганских група, и веома је тешко када си сам. Друди разлог је „словенски менталитет“, тј. када имаш пријатеље- имаш с ким да пијеш и да се дружиш. Надамо се да нас ви Срби разумете шта мислимо под тим, јер сте исто Словени. Наши пријатељи у Пољској су Краковија, Арка Гдања (тзв. Тријада Лех-Арка-Краковија), КСЗО Островец и Заглебје Лубин. Од страних смо имали пријатељство са Спартаком из Москве, али су они одлучили да прекину то пријатељство током наше посете Москви када смо играли против ЦСКА. Остатак Пољске су нам непријатељи, а највећи су Легија Варшава, Рух Чорћов, Висла Краков, Лехија Гдањск, Сласк Вроцлав, Заглебје Сосновец, Погон Шћећин, итд, итд...

Сви знају да сте пре неког времена имали „сусрет“ са навијачима Ц. Звезвде. Реци нам нешто о томе из „вашег“ угла.

Па...то за нас није био контакт. На жалост, дошло је до неразумевања у комуникацији, jер нисмо желели тучу са помагалима, већ чисто на руке. Када су зауставили аутобусе, изашли су наоружани свим и свачим. Ми нисмо имали ништа, и морали смо да се повучемо. Први наш утисак је био да то није било часно од Делија, али су после они рекли да су мислили да могу да користе све осим хладног оружја, како је то уобичајено код њих, и да се не бију чисто на руке. Све у свему, штета што је дошло до проблема у комуникацији и одмеравања снага.

Реци нам нешто о пољској сцени. Најбољих пет група, кога највише поштујете?

Посебност за пољску сцену су туче по шумама, на које смо приморани због полиције. Она прати групе, и снима буквално све. Уколико се нешто деси и уколико су снимили, хапсе људе људе и после неколико месеци, где специјалне снаге полиције упадају у куће у 6 ујутро. Наравно, има дешавања и акције и на стадионима и путевима, али су људи веома опрезни и морају бити због мурије, поготову је закон данас веома суров, и глуп у исто време због предстојећег Европског првенства у Пољској и Украјини 2012. године. Карактеристике за пољску навијачку сцену су сигурно добре туче, много пиротехнике и добре кореографије. Веома је тешко одредити пет најбољих група у Пољској, јер постоји много аспеката које морамо да узмемо у обзир. Нећу спомињати Вислу и Краковију јер не поштују договор о употреби оружја, и њихов рат је однео много живота до сада. Такође ћу прескочити нас, јер је непристојно да нас ставим на прво место, тако да ћу навести Рух Чорћов, Легија Варшава, ЛКС Лођ, Виђев Лођ, и Лехија Гдањск. Ми имамо респект према свим пољским групама мање или више, осим за Рух који се не осећају Пољацима, не певају пољску химну и залажу се за одвајање Горње Силесије од Пољске.

Знамо за постојање две велике „тријаде“ у Пољској. Реци нам нешто о томе.

Једна је Лех-Краковија-Арка Гдањск а друга ЛехијаГдањск-Висла Краков-Сласк Вроцлав. Већина инцидената се дешавала током деведесетих углавном приликом текми репрезентације, али након пакта о ненападању на текмама репрезентације, тријаде се нису среле у пуном саставу већ дуго времена, иако је наравно било окршаја између ових екипа.

Опиши нам о чему се ради и шта је договорено на састанку навијачких група у Познању пре пар година.

Састанку су присуствовале скоро све најбитније групе из земље, и расправљало се о коришћењу оружја у тучама. Склопљен је тзв. „Познањски пакт“, да се у договореним тучама не користи никакво оружје, као и да се у евентуалним сусретима не ломе аутобуси и аутомобили. Уколико се због навале адреналина и деси понекад да се оштети неки бус или ауто, штета мора да се надокнади. На утакмицама репрезентације моће доћи до сукоба само уколико су обе стране заинтересоване за то, и то искључиво ван стадиона. То је то у принципу...

Да ли све групе поштују договор?

Краковија и Висла не, такође и пар неких мањих група. Неке групе поштују, осим када је неки локални баш омражени ривал али то се зна...

Да ли је истина да Лехова фирма добила сваку договорену фер тучу?

Да.

Неке успомене из најбољих туча?

Доста туча се десило овде. Најбоље су биле против „Легије и другара“( Погон Шћећин, Заглебије Сосновиц и Олимпија Елблаг- 200 људи) на улицама Варшаве, мислим '2003. Нас је било 120 , и житељи Варшаве који су нас гледали са прозора су нас наградили аплаузом после наше победе. Исте године је Арка играла против Сласка, када су се последњи пут среле Тријаде. Колико се сећам, било је 180 људи са обе стране. Ми нисмо били наоружани, они јесу. Један „наш“, навијач Арке је убијен, и скоро сви смо завршили у затвору. Релативно скоро смо имали још једну пеглу са „Легијом и другарима“, на нашем повратку из Бијалистока, и ту смо добили на њиховом терену. У нашој регији, Велика Пољска, и нисмо имали неких великих гимнастичких сусрета, у увек морамо то да јуримо на гостовањима. Највећи сукоб је био са Рухом, њих око 250 и нас око 200. Пред утакмицу су Рухови хулигани причали свима како ће то бити крај Леха, и како нам батине не гину. Ипак, то нису успели да спроведу своје речи у дела, и добили су веома болну лекцију. Било је и много сукоба у бројкама од 10 до 50ак људи. Од иностраних хулиганских групација срели смо се са „кремом“ немачке екипе, 50 на 50, и њих смо добили. Нажалост, на последњем гостовању у Москви, нисмо успели да се сретнемо са екипом ЦСКА. Приликом гостовања у Ротердаму, одбили су да се нађемо, али су исекли доста гума на нашим аутомобилима...

Јел' тренирате нешто?

Тренирамо бокс, бразилски џиу-џицу, и остале врсте борилачких спортова са контактом. Неки од нас се активно боре и у професионалним ринговима и кавезима, мада се највише трудимо да сваке недеље истренирамо кроз јурњаву за противничким фирмама.

Полицијска бруталност у Пољској?

Као и свугде, пандури у Пољској су такође говнари. Користе сузавце, гумене метке, и пребијају људе кад год могу. Могу да те ухапсе и ако ниси ништа урадио и увале те у невоље. У последње време су зготивили да ти упадну на гајбу у 6 ујутру, са сачмарицама упереним у фацу и то. Углавном, можеш да заглавиш творза на дуго година ако те оптуше за напад на њих, тако да је доста тешко да лепо изакцијаш када су у близини...тако да...баш их не волимо, али баш!

Јел Лехова екипа прати репрезентацију? Какав је однос са осталим екипама на текмама?

Па у принципу не пратимо репрезентацију. Гомила „нормалних“ навијача је ту, па ето. Постоји пакт о ненападању на репрезентацији, тако да...ни остале велике екипе нису активне тада, нарочито на текмама када смо домаћини. Ако и одемо, одемо у мањим екипама, чисто да погледамо шта се дешава, или да видимо госте. Е сад, ако је неко „занимљиво“ гостовање, ту већ доста „добрих момака“ може да се појави, као нпр. када смо играли у Београду. Такође приликом великих такмичења попут Мондијала или Еура, пандури смарају регистроване људе и праве проблеме. За наредни Еуро који се одржава у Пољској, бићемо ту ;)

Да ли пратите навијачку сцену у Србији?

Да наравно, много људи прати дешавања у Србији. Сви знају за Делије и Гробаре и за одличан дерби који имате, али и остале групе се прате. Сви цене неколико најбољих екипа из Србије, које су и у врху европске сцене, и које су заједно са пољским и руским екипама најјаче на континенту.

Још једна битна ствар...

Не обраћајте пажњу на нашу владу, које не представља нас, и оно што ми мислимо. Око једне ствари се сви пољски навијаи слажу, и сви прави Пољаци говоре:“КОСОВО ЈЕ СРБИЈА!“

Поздрав свима у Србији!

...ииидемооо...

2010-12-02T11:07:00.000-08:00

После бурних дешавања у претходном периоду... наставићемо причу тамо где смо стали,
за сада само на блогу... јер је нет постао једини медиј којег не могу да контролишу.
Останите са нама... и пренесите другима нашу страну приче...

ТУТТИ А ИТАЛИА!

2010-08-26T14:54:00.001-07:00

Борба се наставља...

2010-01-27T13:08:00.000-08:00

"ОНИ" И "МИ" Н.И.Н.#4

2009-12-27T16:17:00.000-08:00

КОП бр. 5, Јул 1997., у време владавине режима С. Милошевића - тоталитаризам.
“У свакој земљи представљају уставом регулисану установу која се бави успостављањем и одржавањем унутрашњег реда. По мишљењу једних, они су чувари наших живота и имовине. По другима, они су су репресивни апарат владајуће елите. За треће, они су гомила неиживљених, необразованих, искомплексираних послушних људи. Можете их звати многим именима: жандари, пандури, мурија, пубови, дротови, керови и тако даље. Званични назив им је полиција. С обзиром да је ово навијачки часопис који се бави искључиво навијачком тематиком, у овом тексту ћемо укратко анализирати однос између
нас и њих.
Време данашње...демократија...
Да ли се ишта променило то се тиче нас и њих?! Не, ствари су постале још горе. Уместо да идемо напред, ми идемо назад, и то крупним корацима. Данас, по мишљењу оних првих, који у широком луку заобилазе стадионе и који не смеју да појаве на западима и истоцима празних стадиона, они су и даље чувари њихових живота и имовине, који спречавају нас убице, алкохоличаре и наркомане да дивљамо и угрожавамо њих којих ни нема. Када би се појављивали широм Србије на трибинама можда би видели другу страну приче. За оне друге, они су и даље репресивни апарат владајућих елита. Но, нећемо улазити у политику. А за оне треће...испоставља се да су људи и били у праву. Они су и даље гомила неиживљених, необразованих, искомплексираних послушних људи. Зашто? Ко иде на утакмице тај зна.

Покушаћемо да што објективније сагледамо ситуацију. Навијачку групу сачињавају појединци различитих профила, занимања, склоности. Оно што их спаја је навијање за клуб и навијачка група. У навијачким групама ће дипломирани студент стајати поред момка који није завршио основну. Директор ће стајати поред незапосленог, панкер ће певати заједно са момком који слуша народњаке. Момак који не конзумира никакве наркотике ни алкохол ће држати шеталицу заједно са ликом који је пијан и дрогиран. Све, и добро и лоше у друштву ћете наћи на трибини у навијачкој групи. Све је то већ одавно позната ствар. Али сви знамо шта се данас мисли кад кажеш навијач. Дивљак! Е зато је ту полиција да те спречи у дивљању и прављењу хаоса. И ето проблема...
Не можемо рећи:“Ми смо невини!“. Деценијама се дешавају туче на спортским борилиштима широм света. И то је једноставно тако. Навијачи нису цвећке, то се зна. На трибинама постоје групе навијача који понекад на стадиону и улици праве инциденте. Људи их, а и они сами себе, називају хулиганима. Полиција је ту да спречи насиље и недолично понашање. А како то српска полиција спречава?! И ко чини ту српску полицију данас?!
Већину чине неиживљени, необразовани и искомплексирани „суграђани“. Који ће се одмах латити пендрека када нема одговор на твоје питање. Који ће без поговора урадити сваку глупoст која му је наређена. Који ће те ударити пендреком када га питаш зашто те тера са тог места где стојиш, јер су му рекли да не смеш ту да стојиш иако је све мирно. Који ће те малтретирати, претресати, проверавати иако нема ниједан разлог за то, јер је њима дозвољено све. Мораш да идеш около јер је он ту тај који се пита и ти не можеш да прођеш туда. Они су закон и наређење је наређење. А логика? Јебеш логику! Када не пристанеш на глупости које чујеш, добијеш пендрек, и њих још петорицу који скачу на тебе, пребију те, ухапсе и напишу у пријави да си их напао. Када стојиш у реду окружен њима, и добијеш пендрек јер си гурнуо руку кроз њих да даш другару карту. Добијеш поново пендрек када га нормално питаш што те удара, јер нема он шта теби да се правда, он је ту власт. Он се пита да ли ћеш да пијеш воде, да ли ћеш да једеш, идеш у тоалет. Ти си навијач, дивљак, а он је ту да те спречи да дивљаш, на начин који му се прохте, јер му је то дозвољено, и неће за то одговарати. Нема везе што су људи недужно ухапшени, малтретирани, пребијани и лажно оптужени, он увек у извештају пише истину. Небитно да ли се недолично или нормално понашаш, и да ли си навијач-хулиган, навијач-наркоман, навијач-стока-грађанин другог реда, или навијач-симпатизер, заљубљеник у клуб, узоран грађанин....

Због оваквих ствари је избио рат који траје већ годинама. Године проживљавања оваквих ствари је стварио огроман револт навијача према полицији, који у тренутку једноставно експлодира. Одавно је констатовано да насиље рађа насиље. С обзиром на озбиљност, посвећеност, и искуство вишедецинијског навијачког покрета на овим просторима, са оваквим стањем ствари и приступом полиције према навијачима, рат се никада неће завршити. Поново, не тврдимо да су навијачи невини у целој причи. Они за које се документовано са доказима утврди на суду да су кршили закон, за то су одговарали, или ће одговарати. А шта је са полицијом и како се она понаша? Шта када полицајци крше основна људска права? Ником ништа. Колико се таквих ситуација десило на стадионима , познатих, документованих? Много. Јел одговарао неко? Није. Где је правда? Нема је! Осврнимо се и на број и тежину кривичних дела које су починили и чине припадници полиције широм Србије, и како пролазе за то. Е то је највећи проблем који је и довео до оволике мржње према њима и толиког револта према полицији који кулминира инцидентима. Исто је било у “оно“ време, исто је и данас. Када те неко прави будалом, одупрећеш му се ако стварно ниси будала. А ми дефинитивно нисмо будале. Ствар је кулминирала последњом ревизијом “фамозног закона“, и забранама за основне навијачке реквизите. У којој земљи у свету је застава, бубањ, барјак, картон, најлон забрањен?! Да неће дозволити да их праве будалама навијачи су одговорили енергично на разне начине. Разним акцијама и протестима на стадионима и ван њега, скренули су пажњу свих на будалаштину коју су пробали да им наметну. И саме одредбе у закону и поготову његово селективно и произвољно спровођење су им ишле на руку. На једном стадиону могу заставе, на другом не могу... ови смеју да окаче а ови не смеју. Чак је и кишобран постао непожељан на трибини. Да је полиција, и људи који је воде, изгубила компас видело се убрзо после критика са разних страна од оних који иоле размишљају. Пошто су почели да губе битку, поново су кренули са провереном методом - репресијом, и у неким случајевима са отвореним провоцирањем и нападима на навијаче у циљу изазивања инцидента како би ми поново испали олош. Такве ствари и огроман број полиције на стадионима, који је често премашивао све логичне цифре, поново су закомпликовале ситуацију...и онда се десило полувреме на Маракани...нећемо га коментарисати из разумљивих разлога. Ко је паметан схватиће...
И ми ћемо оставити овај текст без закључка, јер ни ми Вам не можемо рећи “пандури су стока, јајаре, кољите их, нападајте их!“ нити “полицајци су добри и поштени, увек помажу људима у невољи, а насиље је глупост!“...

МЕСОЖДЕРИ...ГРУПO СТОРИКО!

2009-12-22T10:54:00.000-08:00

Почећемо полагано да објављујемо досадашње епизоде из нашег навијачког стрипа. С обзиром на то у каквом времену живимо, и на ситуације за смејање и плакање са којима се сусрећемо свакодневно...Месождери ће живети још дуго дуго...
Н.И.Н.#1

Н.И.Н.#2

Н.И.Н.#3

Н.И.Н.#4

Н.И.М.#5
Н.И.Н.#6
Н.И.Н#7
Н.И.Н.#8
Н.И.Н#9

Н.И.Н#10

Н.И.Н.#11

Н.И.Н.#12

Н.И.Н.#13

ПРАВДА ЗА УРОША! (Н.И.Н.#10- 9.2008.)

2009-12-20T17:21:00.000-08:00

Да ли је могуће да је суд Урошу Мишићу одредио затворску казну од 10 година за инцидент који се догодио на Звезда-Хајдук? На жалост, могуће је...у овој и оваквој држави, јесте. Много људи је са зебњом очекивало епилог тог суђења, после одређивања казни другој двојици оптужених, који су добили дванаест и двадесет месеци затвора. Али нико није очекивао овакву драконску казну...
10 година???
Не...то једноставно не може овако да се заврши. Јер та пресуда вређа интелигенцију и морал људи који су упућени у целу причу. Свака част ономе ко је смислио слоган „када неправда постане закон...отпор је твоја дужност!“, јер ако оваква неправда прође...чему се имамо надати у будућности, не само ми навијачи?
Ко је Урош Мишић¬¬?
На доста места сте могли да прочитате, ко прати писане и електронске медије, да је Урош хулиган, битанга, без мрве стида и васпитања, зла животиња која је линчовала човека. Да, у новинским и интернет издањима, колумнама и коментарима. Од људи, који су све то сазнали о њему из једног догађаја, из једне нечије идеје, из једног новчаника. Од људи, чија је професија да отворе људима прозор у свет, приближе им неке далеке догађаје, кажу, пренесу...од људи који се називају новинари..тј. нељуди који без трунке савести раде оно што им кажу и колко их плате. Зато што ни ми не волимо да нас генерализују, нећемо рећи да су сви новинари такви..али волели би да што више „Вас навинара“ прочита ово, препознаћете се сами, о коме причамо и зашто...и завршићете у Паклу!
Ко је Урош Мишић, ми ћемо вам рећи.
Ми који га познајемо, који смо се дружили и живели са њим. Тражите нам било шта ако нађете неког ко не готиви Цуцека, у крају, у школи, на трибини. Дечко коме осмех ни силази са лица, увек спреман за зајебанцију. Ултрас, који воли фудбал и зезање на трибини. Дечко који не пије, не пуши, не дрогира се... и који је направио ту једну једину грешку, коју не пориче. Јел због тога треба да му се уништи живот? Јесте, зезно је ствар, јер је био храбар и довољно млад и луд да улети без размишљања о последицама. То се зове младост и неискуство дечка од деветнаест година...
10 година?
Најбитнија ствар у целој причи је што Урош ни једног тренутка није бежао од истине. Испржио је бакљом дотичног инспектора, и спремио је себе да се суочи са последицама. Али то „некоме“ не значи ништа. Урошеви адвокати су своју одбрану базирали на чињеницама које су се одиграле те вечери. Ни Урош, ни адвокати, ни ми... нико не може, нити јесте спорио да су инспектору Небојши Трајковићу нанете тешке повреде, и да је Урош учествовао у томе... али судити му за тешко убиство у покушају је...просто невероватно! Зна се шта се све десило на суђењу, и колико је ставки тужиоца оборено и доказима, и снимцима, и унакрсним испитивањем сведока, и извештајима вештака. И шта се десило на крају...оно што је изгледа и било зацртано на почетку, осудити га на ненормалну казну како би навијачи видели да нема више „шале“. Е па „Господо судије“, шале се не доказују тако што ћете деветнаестогодишњег дечака осудити на 10 година робије због наношења тешких телесних повреда, док се у „Вашем независном судству“ и даље догађају скандали са смешним казнама за најтежа дела. Да не набрајамо...сви знају све шта се дешава!!!
Најстрашније је што је и сам судија у образложењу пресуде потврдио оно што сви ми већ знамо, да је као дошао тренутак да се „хулиганима“ стане на пут, и да су копља морала већ једном на некоме да се преломе. Слободно их ви преламајте, али не овако, тако што ћете Урошу дати 10 година, као „пример“. Пресуде се не доносе за пример, него по закону, а донешена је пресуда која представља скандал у правном свету, која представља срамоту за једну правну државу, која то у ствари није, а на коју се позивају.
Уроше издржи! Борићемо се заједно!

Румунија-Србија (Н.И.Н.#14)

2009-12-20T16:05:00.000-08:00

Шта рећи осим... ко није био а могао је, зајеб'о се, у принципу. Били смо у праву када смо причали људима и очекивали најбоље гостовање на репрезентацији Србије до сада.
Све је почело када смо банули у конзулат Румуније на Дедињу, да се распитамо шта и како за визе. Коначно да се осетимо ко људи, без редова, заказивања, мрштења на улазу. „Добар дан.“, „Добар дан.“, дочекала нас је љубазна плавокоса службеница амбасаде, заносних облина у куковима и грудима, и убрзо нам с осмехом објаснила шта је све потребно да добијемо румунску визу. Осмехом смо јој и узвратили, и задовољни кренули назад, јер све што је било потребно за групну визу је да нам људи дају пасош, јер смо остало све у принципу већ средили. Јавили смо људима одличне вести, и операција “ХОП-ЦУП-КОНСТАНЦА-09“ је кренула да се реализује. Све више и више добрих вести је стизало сваким новим даном, јер се гомила навијача спремало пут Црног мора. Потрудили смо се да све организујемо „на нивоу“ што би се рекло, и већ десетак дана пред пут, све је било сређено. Хотел, аутобус, а визе неких четири-пет дана пред полазак, где нам је лепа и љубазна девојка из амбасаде пожелела срећан пут и добар провод, што смо јој и обећали. На наш позив да крене са нама, са сетом у очима је морала да нас одбије због обавеза. Други пут...
Тих неколико дана пред пут смо искористили да пробамо да искомбинујемо неку организацију на трибини. Реално гледајући, није смела да се пропусти прилика да први пут гостујућа трибина буде запоседнута са пар стотина српских ултраса, а да све протекне монотоно. Ентузијазмом и правим размишљањем, дошло је до некакве организације, и заједничким снагама је припремљен терен за све ове готивне фотке.
Дошао је и тај дуго чекани узвик:“Вози Мишко!“, и Н.И.Н.-ов бус (Ластин Еуролајнс, кожа-клима-турбо инџекшн-алу фелне-ово-оно) је кренуо ка црноморској луци. Уз незаобилазна средства за освежење, просто смо летели, тако да рупе на путевима нисмо ни осетили. Два возача су убрзо скапирали да ово није обично путовање, али смо као озбиљна редакција мислили и на њих, па смо понели лекове за смирење. На граници је уследила опуштена зајебанција, мада су нас више задржали него што смо планирали. Да не протекне све по плану, побринули су се муниру на царини, који су закерали сваки документ, и због тога задржали бус из Ниша због недостатка неких папира, иако је стигао пре нас. Ту се појавила и нека новинарска екипа састављена од бркатог мунруа и неке ружне рибе, који су нас као исцимали да им дамо неке изјаве пред камером, чак су и цариници на крш енглеском покушали да посредују, на шта су добили одговор „сајси кобр!“. После неких два сата смо наставили свој пут, а Нишлије ујутру. У бусу зајебанција на нивоу, а део екипе је буквално вриштао од смеха са ова два возача колики су то пајсери били. Румунски пејзаж нам и није приуштио неке лепе слике на пропутовању. У проласку кроз Букурешт, већина људи нешто и није била одушевљена изгледом града и рибама, а због недостатка табли и знакова, стигли смо и да залутамо, па смо стартовали прву патролу, који су прихватили и „извели нас на прави пут“ ка Констанци. Хвала керовима! Нешто пре Констанце смо упали у неку гужву, па смо мало протегли ноге ван буса, а поново се ниоткуда појавила нека новинарска екипа са камером. Сви су нас гледали у фазону “уууу јееее...ево су Срби...“, са неким полуосмехом и забезекнутим погледом, као да долазимо с Марса. Како и зашто, немамо одговор. Стигосмо до Констанце негде око кеца, и да би што пре стигли до хотела и сместили, исцимали смо неког таксисту, који нас је за мале паре одвео до хотела, чији је ентеријер био савим пристојан. Углавном, екипа се расплинула по собама, а мало затим и по граду. Стигавши до центра, није било тешко препознати Србе, који су се по екипицама мували широм центра. Мало мало па налетиш на неког, познатог или непознатог. Опуштено су се људи шеткали по граду, и знало се да са румунским навијачима неће бити никакве фрке, јер су пријатељски настројено према нама. Међутим већ у граду је дошло до „неспоразума“ са ликовима из неке агенције за обезбеђење ( касније су исти ликови примећени и на трибини), који су пристигли до Ајриш паба, где се задесила мало бројнија групица Срба, која је отпевала коју песму уз пиво. Менаџер паба је беспотребно звао обезбеђење у страху од неког инцидента који нико није ни планирао да прави, па су престали да точе пиво, а ликови из обезбеђења су крајње непријатним погледима испратили екипу, тј. по нашки мрштили се до јаја, као велики су и зајебани... а оно кило банана, појели би их за доручак. Екипа се, не желећи да без везе прави проблем са мајмунима јер су сви били ведри и весели, упутила у неки други локал на пивце. Међутим, то и није било тако лако, јер је румунска полиција прогласила утакмицу као високоризичау, па је забранила да се точи алкохол у центру, чију је одлуку неко поштовао, а неко није на нашу срећу. Углавном, са сумраком су се људи упутили ка стадиону јер се меч ближио. Сјајна слика испред улаза... много навијачких фаца сви заједно испред капија. Трибина крш, сјебан бетон, столице климаве, одваљују се на кеца. Но, како се ближио судијин звиждук , трибина се полако пунила, као и тело адреналином, због екипе која се појавила. Озбиљна екипа по први пут на гостовању Србије, сцена коју верујем да неће нико од присутних заборавити. Да не набрајамо ко је све био, углавном много екипа се појавило, неко у мањем неко у већем броју. Од највећих до најмањих, од најстаријих до најмлађих. Слика која те тера да помислиш само: „Ау!“. Сви расположени, напаљени, маскирани...тотално нови и невероватно јак навијачки осећај. Од око 500-600 људи на трибини, по свим проценама је барем половина била у „причи“, што је одлична бројка за прву масовнију организацију.

Србендама испуњен кавез...много добар трип. Ограда је украшена углавном националним заставама и мотивима, уз понеку клупску, но верујемо да ће и то бити доведено у ред првом следећом приликом. Химна „Боже правде“ је гласно отпевана како треба, румунској се наравно није звиждало јер је цела екипа била навијачки свесна, за разлику од других утакмица репрезентације. Како је утакмица одмицала, подршка је била на сасвим задовољавајућем нивоу. Ређале су се патриотске песме... „Тамо далеко“, „Морем плови“, „Зови, само зови“, и остале...уз по који аплауз и скандирање отаџбини, а лепо је певано и „Ја те волим Србијо“, као и „Са Косова зора свиће“. Присутном нам председнику на супротној трибини, је поручено шта може да уради омиљеном нам Генералу, а да смо знали да је ту и министар М(афије)УП(лавом), почашћен би и он био, али нисмо знали. Убрзо је на ограду окачена парола на румунском језику, којом се српска навијачка сцена захвалила румунским групама за подршку у данима после проглашења независности Косова и Метохије од стране гамади. Нешто што је једноставно морало бити организовано, и око чега су се све екипе сложиле да треба урадити, јер скоро да не постоји навијачка група у Румунији која није јавно изразила став да је уз нас што се Космета тиче, као уосталом и сама румунска држава, а сви знамо колико нам је то значило тих дана. Парола је изазвала аплауз целог стадиона, којег је утишао водећи погодак Србије. Уследила је ерупција одушевљења на нашој трибини, и анархична бакљада састављена од финог броја бакљи, стробова и оних малих хирошима бакљи, како их зове један другар. Хаос на трибини и огради уз велику буку и пиро шоу... сјајан и незабораван моменат!

И како данас све мора неко да ти поквари, ту ступају редари на сцену. По причама Румуна су прилично безобразни јер су састављени од много дебилних ликова, и под заштитом тог позива и полиције иза себе, неретко изазивају сукобе. Безвезе се окупљају испод ограде, иако је бакљада већ била готова, и нико није правио било какав проблем, морали су они да исправљају криве Дрине, и изазивају конфликт. Прво је пало неко вербално објашњавање, да би затим један од њих извукао телескопски пендрек, и ударио једног навијача, што се на једном снимку до кога се може доћи, све лепо и види. Наравно да је на демонстрацију силе одговорено адекватно, па су убрзо отерани на крај трибине, а за то време је екипа румунских навијача са трибине поред, цело време скандирала: „Србија,Србија!“, где улеће полиција и румунска жандармерија са опремом ко „ghost busters“ тј. боцама на леђима са сузавцем и пуцаљком. Међутим, пандури су гестикулацијом иницирали да се ситуација смири и , што се убрзо и десило, јер инцидент није изазван нашом бахатошћу, већ ових зелембаћа. Екипа је сложно скочила и одбранила суверенитет и интегритет српске навијачке сцене. Е, тако се то ради!

Ускоро је пао још један гол у мрежи домаћина, и прво полувреме је протекло исто у доброј атмосфери и навијању. На полувремену је поново спремљена парола „KOSOVO=SERBIA“, која је требала да иде паралелно са оном на румунском, али је је акција пропала због фрке за редарима. Поред је раширена и парола „правда за Политехнику“, коју је донела екипица Срба и навијача из Темишвара који прате Политехнику, а тиче се неправде која је задесила тај клуб( Поздрав момцима! знају они зашто). Како је кренуло друго, поново су почеле песме посвећене светој српској земљи, уз паролу која је прилично дуго држана, и која је привукла доста пажње камера, касније смо сазнали, као и већине стадиона који је упутио аплауз у знак солидарности. Уследило је и заједничко скандирање наше и трибине до нас, ми „Косово“, а они „Србија“, што је прилично готивна сцена била. То дељење трибине смо применили и само на нашој, па је доста јако одјекивало стадионом „Косово-Србија“. Биле су и примећене још две пароле... једна на две мотке “лаку ноћ ђубре лажљиво“посвећена јадном Фоксу Молдеру, и једна нашим шугавим новинарима „новинари лажу- за $ очи мажу“. И сама утакмица је била занимљива и доста је допринела целом доживљају, јер дуго нисмо имали привилегију да гледамо оваква издања репрезентације. Румуни су се приближили, али је трећи погодак та Србију, ствари вратио на место, и дао крила маси на трибини да се зеза, уз повремено паљење пиротехнике.

Започета је позната навијачка мелодија, не могу да се сетим оригинала, али назовимо је „по киши, зими, сунцу...“ мелодија коју певају Делије а и сви остали, која је одлично прихваћена на трибини, и можемо слободно рећи да је грмела у другом полувремену. Подигла је атмосферу на трибини до врхунца, и коначно се по први пут на текмама репрезентације Србије, осетио онај моменат којег људи доживљавају у својим коповима, када је цела трибина једно. Када сви упадну у транс, и када сви заједно крену са урлањем и дивљањем. Ево и сада се најежим кад се сетим тих тренутака, буке и звука столица, када на прелазу после дела са рукама сви почну да скачу и песма поново да грми...“...и напред Србијооо, и напред Србијооо...“, ух...непроцењиво! Још кад је грунуо један топовски, брука... Срби на трибини који грме и дивљају...ТО СМО МИ! После пар бачених погледа на околне трибине, све што си могао да видиш је гомила блицева, лампица од камера, и знатижељних глава који гледају и уче како се то ради, без лажне скромности. Људи...верујте...перверзија! Ево, ако лажемо, дабогда нам се ниједна бакља не упалила! На крају играчи нам прилазе и заједно уз ту песму се прославља важна победа. Важна победа због борбе за светско првенство, али нама још важнија јер је прво озбиљније заједничко гостовање навијача из Србије протекло у до јаја атмосфери и зезању. Полиција нас задржава 15ак минута на трибини док се не разиђе гужва, али зајебанција не престаје, пошто је пао киоск са клопом. Румунима свака част на организацији и гостопримству , пошто је киоск био пун сендвича и пива. Клопа је раздељена целој екипи, летели су сендвичи широм гостујућег сектора, а да нисмо стока већ савесни грађани који не мисле само на своју гузицу, доказали смо тако што смо и керовима доле код ограде побацали сендвиче и пиво да се окрепе, мада је већина пива уредно враћена у фрижидер када је проваљено да је безалкохолно. Још једна од готивних сцена је била поворка Срба на излазу стадона и околним улицама, где су сви били још под утиском текме, и са лица си могао да прочиташ: „Ау брате каква текма...“
После је неко запалио у хотел, неко у град и наставак зајебанције...ал то је већ друга прича. Сутра дан смо кренули назад, и у повратку свратили до Букурешта, где се блејало неколико сати, чисто да се прошуњамо мало по граду кад смо већ ту. У повратку, ствари се компликују на грани, јер румуни неће да пусте једног дечка који је имао транзитну шенген визу, па је као по правилима морао на други прелаз да изађе из земље. Након натезања и тврдоглавог става цариника, окрећемо се и крећемо на Вршац, преко Карпата. Које је то путешествије било, зна само онај ко је био будан. Узбрдо, низбрдо, лево па десно...по неким катастрофа путевима, наши путеви су за оно немачки ауто-бан. Један лик је и смислио песмицу- по шумама и горама, Румуније буђаве, иду чете хулигана, славу Србије проносе, која није заживела јер су скоро сви кунтали. То су биле час провалије, час шуметине, једва бус може да се промува, гране ударају у кров, вештица из Блера је за оно пикник. Одједном право нестаје пут, лево је нека озбиљна низбрдица, десно провалија, 4 је ујутру а ми не знамо где смо, јер табле у Румунији не постоје. Срећом појави се неки локални румун, кога смо фактички убацили у аутобус, и рекли му:“ Говори где да вози за Темишвар!“, некако се окренули, и некако изашли на прави пут. А онда сам и ја заспао и пробудио се на грани.
На крају ове приче, само ћемо споменути утиске од свих ортака с којима смо се чули наредних дана који су се сводили на једно...“Ау брате ал је било добро гостовање!“
Озбиљнији осврт на цео трип око репрезентације ћемо направити у следећем броју. Још једном... ко није био а могао је ...зајебо'се!
Сви у Литванију!

Зоран Вујовић Вујке 1988-2008 (Н.И.Н.#6)

2009-12-20T13:42:00.000-08:00

Зоран Вујовић - ВУЈКЕ рођен 1988. године, студент Индустријског инжењерства и менаџмента на ФТН-у у Новом Саду, приморан је још као дете да са 10 година, услед НАТО агресије и најезде шиптарских терориста, напусти огњиште и пресели се у Нови Сад.
Временом, као велики навијач Партизана, Вујке је постао део нас, верни Гробар са Југа. Доласком у Нови Сад никада није заборавио на родну груду и на другове са Косова и Метохије које је америчка политика раселила по Србији. 21. 2. 2008. у Београду је одржан величанствени митинг где су Срби показали целом свету достојанство и јединство као никада до сада, сложни у идеји да одбране колевку српског народа. Наш Вујке је са нама био тамо. Васпитан у духу православља, да првенствено поштује своју породицу, своје пријатеље и комшије, да поштује туђу кућу и имовину као своју, да поштује туђе светиње као што поштује своје, наш Вујке је био тамо следећи идеју Косово је Србија, за разлику од неких који су смишљено или не злоупотребили велику српску несрећу да би крали и рушили Београд и тиме блатили све оно чиме су се Срби тог дана поносили.
Ношен емоцијама према Косову и Метохији и вишегодишњом неправдом коју је дуго година трпео у себи, не жалећи себе и своју младост, желео је да се обрачуна са највећим кривцима српске голготе. Због Косова, за које би, како је и сам говорио, и живот дао, нашао је свој пут ка Царству Небеском и свим спрским јунацима који су живот дали бранећи Свету српску земљу и српски народ. Срби неће заборавити да је Вујке био прва жртва у одбрани српског Косова од 17.фебруара.
Његови родитељи, пријатељи и његов Партизанов Југ биће поносни на Вујкета што је био део нас. Дао је задатак српском народу да се на овом путу не сме стати.
Вујке, Партизанов Југ заувек ће памтити твоју храброст, твоје поштење и твоју увек безрезервну љубав према Партизану.Увек у првом реду, увек у епицентру збивања, судбина је ваљда хтела да тако и завршиш. Не брини, нећемо заборавити ниједан наш заједнички тренутак на Југу а верујемо да ћемо понекад и са неба чути “Где год ти да играш ту су твоји Гробари...”.
Нека му је вечна слава и хвала!
ГРОБАРИ ЈУГ

Папагаји (н.и.н.#6)

2009-12-20T12:46:00.000-08:00

Често у овим бурним временима можемо чути термин “политичка елита“, у добром или лошем контексту, додуше много чешће у овом другом. Гледајући ове слике које смо објавили, српски навијачи могу бити поносни на себе, јер та политичка елита учи од нас.

Она копира, упија сваку акцију, гледа како се то ради. Прате трендове у навијачкој Србији, како би сутра покушали да нас надмаше на неким новим митинзима. Смишљају се нове акције како би привукли неку нову генерацију будућих политичара, жељних да донесу нове бољитке, нове победе, нове напретке и нове боље дане. То “тврдо језгро“, шире познато као главни одбори, која је иницајална каписла и мозак свих акција, схватило је да морају порадити не само на вокалном плану, на који су већ сви навикли, већ и на визуелном. Схватили су да су достигли врхунац у свим обећањима, визијама, плановима. Остало је још и да се визуелно потврди да су јачи, паметнији, лепши, организованији, и компактнији. Акције se планирају унапред на састанцима, где се одређује ко ће шта да одради. Организација је одлична, са којом се дошло до пуне касе, која се пуни из разних фондова, највише добровољним прилозима чланова и симпатизера, а такође и продајом разних ствари. Зато су материјал и маркетинг врло развијени, све се ради на највишем нивоу. Заставе и транспаренти од најбољег материјала, шивени и штампани, професионална пиротехника, материјал за кореографије, професионални бубњеви. Свако окупљање мора се одрадити на што бољи начин, што ефектније и боље од осталих. Води се рачуна и о секцијама широм земље, које су такође у причи и дају свој допринос у животу и раду. Са њима се координира када се иде у друге градове, или када они долазе, тако да и превоз за путовања мора бити добро организован.

Не...не живимо ми у нормалној земљи. Не можемо рећи ни да смо ми навијачи баш нормални, али можемо да тврдимо да ни они нису чисти. Да јесу, онда вероватно не би радили исто што и ми. Па погледајмо слике једноставно! Не каже се џабе да слика понекад говори хиљаду речи. Да ли постоји разлика? Не! Зашто онда нас хапсе због бакљи, терају у затворе, наплаћују казне. Како је мотка на стадиону опасно оруђе а на митингу није? Како бакља на утакмици може угрозити безбедност присутних а на митингу не може? Добро, може...али како на утакмици када упалиш бакљу, повредио неког или не, прети ти робија а на митингу не? По чему се сврха бубња разликује на утакмици и на митингу? Неко може рећи: “Па навијачи праве инциденте!?“ Добро, јесте...навијачи праве инциденте.... а на политичким манифестацијама никад није био ни један проблем, јел да?! Сетимо се само свих протеклих година и дешавања по земљи Србији. Зар је требало забранити шерпе с којом си могао да нанесеш тешке телесне!? Да ли је то исправна логика?! Да, по тој логици је донешен “нови закон“. Са моткама за барјаке може се угрозити безбедност учесника спортске приредбе. Са бубњевима и палицама за ударање у исте, може се урозити безбедност учесника спортске приредбе.
А ти, који могу да угрожавају учеснике спортске приредбе, могу да се крију иза навијачких застава и транспарената, и тако онемогуће припаднике полиције који одржавају јавни ред и мир да их идентификују. Пошто је боље спречити него лечити, најбоље да се све то забрани. Добро, ајде да се све то забрани. Зашто онда све те ствари нису забрањене и на митинзима политичких странака. Ако бакља угрожава неког на утакмици, како не угрожава никог на митингу. Мотка за барјак, бубањ на утакмици може се користити као средство за наношење повреда, а на митингу не може? Па зар није боље спречити него лечити?

Изгледа да је то само када су у питању навијачи. Упоредимо ситуацију код нас и у иностранству. Тотално различите две ствари. На политичким манифестацијама и митинзима у Европи, могу се видети неке мале заставице, улавном папирне, малих димензија, евентуално која платнена застава, можда неки транспарент, п које скандирање и аплауз. А овде се бре маше барјацима, иде се на митинг у кортеу са транспарентом испред док бубњеви бубње, бакље дижу масу, кличе се и навија до промуклости. Класичан доказ колико је Србија “навијачка земља“. И док се на европским утакмицама све ово одувек виђа где и треба и одакле је све то и потекло, на трибинама... у земљи Србији је то забрањено навијачима од стране истих оних који све то користе.

Да, дефинитивно ми нисмо нормална земља. Али смо барем земља великих могућности! Гледајући ове слике...све се своди на ону стару народну...“кадија те тужи,кадија ти суди!“

ТРАНСФОРМАЦИЈА...

2009-12-20T12:05:00.000-08:00

Фрка је...на овај или онај начин...али ту смо...иза угла...
Гледамо се и читамо ускоро...
НАПРЕД УЛТРАС!

Драган Глишовић ! (НИН#5)

2009-04-17T02:45:00.001-07:00

Одмах по изласку четвртог броја Навијачких Информативних Новина на мејл редакције нам је стигло јако заниљиво писмо. Младић, којег смо касније упознали, послао нам је причу о томе шта му се догодило после једног од вечитих дербија. Његова прича је у ствари прича свих нас, навијача. Оно што се тај дан догодило Драгану Глишовићу може врло лако да се деси свакоме од нас и прави је одговор на питање зашто не волимо полицију!

Зовем се Драган Глишовић.
Пишем вам ово истинито писмо у нади да ћете га објавити (било целог,било неки његов део) у неком наредном броју вашег одличног навијачког часописа.
Оно што се мени догодило представља једно у низу бруталних и силеџијских поступака полиције.
Наиме, ја сам на 124. вечитом дербију, који се играо на Маракани, погођен од стране полицајца из пушке,са целом патроном (8 гумених метака) у лице, односно главу, без икаквог разлога! После меча избили су инциденти који су се пренели и на улице. У парку поред аутокоманде стајао сам и посматрао како траје сукоб између навијача и полиције. У једном тренутку трчећим кораком ми је пришао полицајац и гласно се продрао "Где ћеш ти?". Са раздаљине не веће од 3 метра, испалио ми је у једном маху 8 гумених меткова у лице. Погодио ме је у лево око, усну, образ, уво. Кад сам крвав и искасапљен по лицу кренуо да се склоним,он ме је грубо ухватио за јакну и са још једним полицајцем вукао до полицијског комбија, где су ме пар пута ударили пендреком по леђима. Кад сам се подигао, они су ми рекли "Иди сад”. Сео сам сав крвав и надувен поред бензинске пумпе у близини. Лево око ми је било скроз затворено и из њега као и из уста, цурела ми је крв. Глава ми је била сва изрешетана од гумених меткова. После скоро пола сата, пришао ми је један инспектор у цивилу и рекао"Није ти ништа, шта се фолираш! Ајде иди кући!". Само сам му добацио "Ај,пали бре!". У ургентном центру су ме превили и закључили да имам тешку повреду левог ока, као и вилице. Слабије сам чуо и на лево уво, јер ме је један гумени метак погодио близу њега. Док сам био у ургентном, пао сам у несвест и тек сам се пробудио на болничким колицима. Сутрадан су ме сместили у Клинички Центар и ту сам лежао наредних 7 дана уз свакодневне лекарске прегледе. Доктори су у почетку мислили да ћу ја скроз да ослепим на лево око, пошто ме је један од укупно 8 гумених меткова, које је испалио тај крвник и кукавица од полицајца, погодио право у око. Видео сам првих неколико дана само 1% на лево око!
Ја сам се већ био помирио са чињеницом да ћу бити слеп. Али сам само уз Божију помоћ, некако прогледао и почео да разбиструјем вид. Требало ми је читава 3 месеца да видим на то око! Данас ми је вид на левом оку око 95%. У међувремену су моји родитељи звали једне дневне новине које су нам изашле у сусрет и објавиле моју трагичну судбину и изнели је у јавност! После неког времена, кад ми је било мало боље, позван сам у 29-ти да дам изјаву. Ту су два инспектора покушала да направе причу како сам ја крив и како сам ја изазвао полицајца! Какав апсурд! И какав пример лицемерја полиције! То им није прошло и на томе се све завршило. Данас, три пуне године од тог догађаја, нема никаквог поступка, нема суђења том крвнику у плавој униформи, једноставно нема ничега...заташкали су све!
Ја нисам једини који је осетио полицијску бруталност и силеџијство, сетимо се само Милана Васића и осталих навијача који свакодневно из утакмице у утакмицу трпе полицијску тортуру!
И шта сад ја да радим! Приморан сам да узмем ствар у своје руке,и да на сваком дербију тражим тог смрада који ме је погодио и да му вратим оно што му дугујем !!!
Данас на срећу, на мени се више не препознају озледе од гумених меткова али зато морам на свака два месеца да идем код лекара на контролу ока јер постоји озбиљна могућност од унутрашњег крварења и настанка катаракте.
Са тим ћу морати да се носим до краја живота....

Порука за силеџије у плавом - " Ћераћемо се још!"

Као што сте могли да прочитате ми смо посетили Драгана и попричали са њим у вези овог догађаја. Оно што смо могли да закључимо је да је он јако миран и повучен младић и да сигурно није један од оних који имају храбрости да се затрчавају на полицијски кордон. Због тога се и поставља питање: "Зашто је тај полицајац тако реаговао?".

Редакција Навијачких Информативних Новина се после овога мало распитивала и на крају смо дошли до сазнања ко би можда могао да буде одговоран за овако нешто. Како смо сазнали, само КОМАНДИР Бригаде дужи овакву врсту наоружања и само је он могао да је употреби! И шта на крају рећи...шта један човек може да очекује од полиције када се један командир, који би требао да буде узор осталима, овако понаша? Шта том човеку пролази кроз главу када може хладнокрвно да испали осам гумених метака младићу у лице? Да је ситуација другачија на овако нешто би се сигурно гледало као покушај убиства, а овако...ником ншта.

Газзззззза ! (НИН #8)

2009-02-15T14:12:00.000-08:00

Свако у чије руке је доспео овај часопис зна ко је Пол Гаскоин, свако зна да је био прави бисер енглеског фудбала, играч какав се ретко виђа али због проблема што са повредама што са бубицама у глави никада није показао свету колики је таленат и колико заиста вреди.
Рођен је 27.маја 1967. године у граду Дунстон у области Гатесхед. Био је други од укупно четири детета у породици. Живели су стану у општинској згради али су се неколико пута селили. Велику трауму десетогодишњи Пол је доживео када је присуствовао саобраћајној несрећи у којој је живот изгубио млађи брат његовог ортака. Убрзо му се и отац разболео и био у болници осам месеци што је доста утицало на дечака. Фудбал је играо јос од четврте године на улици испред зграде и у оближњем парку, у осмој години је играо за школски тим а нешто касније и за локални клуб Редхеуг Бојс иако је био испод минималне старосне границе. Убрзо је привукао пажњу скаута али на три пробе у познатим енглеским клубовима ( Ипсвич, Саутемптон и Мидлсборо) није задовољио. Међутим, 1980. године још као школарца га ангажује Њукастл Јунајтед. Газа је ухваћен како вежба своје аутограме на часу географије са образложењем да ће једнога дана бити познати фудбалер. Учитељица му је хладнокрвно рекла да се не нада превише јер само један од милион оствари своје снове. После три године је успео да се пробије међу црно-белима и да постане члан омладинаца. Ту се добро снашао па је као капитен екипе стигао и до трофеја ФА купа за младе а у финалу против Вотфорда је метнуо два комада. Наравно, уследио је позив из првог тима а после неколико текми на клупи дебитовао је против КПР-а када је ушао као измена. Убрзо је уследио и први професионални уговор као и први голови па је сезону 1985-86 завршио са чак 8 погодака. Газа је имао велике замерке према водећим људима из клуба наводећи да немају довољно амбиција па се разлас приближавао. Сезоне 1987-88 прогашен је за младог играча године па је логично да су се за њега заинтересовали највећи клубови међу којима су најозбиљнији били Манчестер Јунајтед и Тотенхем. Гаскоин је обећао Алексу Фергунсону да ће доћи на Олд Трафорд али је ипак прешао у Тотенхем а незадовољни Алекс је тврдио да је разлог тога чињеница да је од лондонског клуба добио кућу за своју породицу. Трансвер је износио 2.3 милиона фунти и представљао је највећи трансвер у енглеском фудбалу. У Тотенхему се под вођстом Тери Венејблса развио у играча светске класе. Имао је све предиспозиције да постане један од најбољих икада. У сезони 1990-91 је са тимом стигао до финала ФА купа а Пол је постигао чак 6 голова на путу за финале укључујући и спектакуларан слободњак против Арсенала у полу-финалу на Вемблију. Нажалост, ово финале је постало фатално по њега јер је зарадио озбиљну повреду. Још пре финала је завршио све око преласка у Лацио за 8.5 миона фунти јер је желео да покаже свету колико вреди. Међутим у поменутом финалу против Нотингем Фореста је повредио лигаменте и хитно је пребачен у болницу одакле је гледао победу свога тима после продужетака. Целу следећу сезону је пропустио због повреде али ствари су постале још горе када је повредио и колено у инциденту у једном о ноћних клубова па се опоравак одужио. Лацио је напокон појачао у сезони 1992-93 али за 5.5 милиона а не 8.5 колико је првобитно планирано.

Дебитовао је 27. септембра против Ђенове а текма је због Газе преношена и у Британији. Његов долазак је много значио римском клубу, како је и сам Крањоти рекао : '' Гаскоинов долазак је ставио мој тим на фудбалску мапу света ''. Први гол је постигао ни мање ни више него на дербију са Ромом и то у 89. минуту па је тако сачувао небеско-плаве од пораза. Све у свему никада заправо није успео да се уклопи у Италији, због повреда али и због пробелма са медијима. Агонија са повредама се наставила па је у априлу '93 зарадио нову а само годину дана касније је поломио ногу па је наредну годину такође паузирао. За Лацио је укупно одиграо 47 утакмица и постигао 6 голова. У јулу 1995 је прешао у Ренџерс са 4.3 милиона и врло брзо се уклопио у начин игре. Поново се уписао у листу стрелаца на градским дербијима јер је затресао мрежу Селтика у Олд Фирм дербију. На утакмици против Хибс-а судији Смиту су испали картони а Газа их је брже боље подигао и доделио жути картон арбитру, та слика је обишла цео свет. У одлучујућој текми за првака државе против Абердина Пол је постигао хет трик и тако донео трофеј. Ренџерс је узео и куп а Газа је однео титуле за најбољег играча године од стране играча као и новинара. И следеће године је настављена доминација па су два трофеја поново заврсила у витринама екипе са Иброкса. У финалу купа Газа је био двоструки стрелац. У јануару 1998 стигле су смртне претње од стране оранизације ИРА након салутирања попут онима на Оранџ ордер маршевима. за време Олд Фирм дербија на Селти Парку (Оранџ Ордер су маршеви који протестанти изводе у Северној Ирској и током којих је било доста нереда са Иром ). Колико су га Ренџерсови навијачи зготивили не треба ни помињати. Због овог потеза кажњен је са 20.000 фунти а претње смрћу су се наставиле и након шест месеци. Убрзо се преселио назад у Енглеску, тачније у Мидлзборо за 3.4 милиона. Помогао је 'Бору да после плеј офа уђе у премијер лигу. Из приватних разлога је брзо отишао и придрузио је Евертону на чијем челу је био бивши тренер Ренџерса, Волтер Смит. Сезону је завршио у члану прве дивизије, Бурлеју са којим није успео да се врати у елиту. Каријера се приводила крају а ко што је и сам признао нестајало му је мотива и адреналина. Почео је да пада у депресије и интензивније да пије па је следећи анганжман у кинеском Гансу Тианма (где је био играч-тренер) напустио управо из ових разлога и отишао у Америку на лечење. Никада се није вратио ... Као играч се још опробао у Вулверхемптону али остао је без понуђеног уговора. Није га занимао живот без фудбала па се бацио у тренере. Први посао је био у Бостон Унитед (где је такође био играч-тренер али мало је играо ) одакле је отишао после 11 утакмица а главни разлог је био што му управа клуба није дозволила да учествује у тв емисији ''Im'a celebrity ... get me out of here!''. После завршеног курса за тренере у 2004. години ангажовао га је португалски клуб Алгарве Јунајтед али се тамо задржава свега два месеца и враћа се у Енглеску да би касније постао тренер Кетеринг Тоун-а у коме остаје чак 39 дана када добија отказ због, како наводи управа клуба, великих проблема са алкохолом који су постали неподношљиви.

За репрезентацију је одиграо 57 мечева и постигао 10 голова. Први наступ је забележио крајем 1988. године када је као замена ушао у меч против Данске. Играо је у већини мечева у квалификацијама за Светско првенство 1990 у Италији а на последњој текми против Чехословачке (4-2) дао је гол и учествовао у преостала три па је осигурао себи место у екипи. Са енглеском је догурао чак до полу-финала. У утакмици против Западне Немачке Газа је зарадио жути картон а како је имао један и претходне фазе пропустио би финале уколико би Енглеска победила. Камере се зумирале Газу и јасно су се виделе сузе у очима Меч се завршио пеналима а победу су однели Немци. Гаскоин је био уврштен у идеалну поставу првенства. Иако нису успели да прођу у финале енглеске репрезентативце је дочекало преко 100 хиљада навијача на аеодрому а Газа је постао прави национални херој. Од стране ББС-а је проглашен за личност године због својих наступа у Италији. Енглеска је била домаћин европског првенства '96 а Пол је био окосница тима. Може се рећи да је тада био на свом врхунцу. Своје фасцинантно фудбалско знање показао је на утакмици са Шкотском када је постигао сјајан гол, у трку је пребацио лопту преко одбранбеног играча и волејом је забио у мрежу. За многе енглезе ово је најбољи гол икада можда и због великог ривалитета са Шкотском. Поново су Енглези дошли до полу-финала поново играли са Немцима и поново испали на пенале. Слика како Гаскоин плаче после пораза је била на насловним странама готово свих новина. Наравно, поново је сврстан у најбољи тим првенства. На Светско првенство 1998 године није отпутовао јер су га енглески таблоиди усликали мртвог пијаног како једе кебап у ситне сате свега неколико дана пре финалног избора путника за првенство. Након објављивања списка је у најмању руку пукао па је свашта изговорио на рачун селектора Глен Ходла. Више није био позиван за репку ...
Газаманиа какав га је надимак пратио добар део каријере је 2004. године објавио аутобиографију ''Мy Story'' коју је пратила и књига ''Tacking My Demons''. Ухапшен је 2005 јер је напао новинара испред хотела у Ливерпулу. Новинар је после три дана повукао тужбу али убрзо Пол је напао још једног у ноћном клубу у Лондону. Треба поменути да је учествовао у разним хуманитарним акцијама дуж целе каријере и помагао деци широм света. Последња вест коју нам је приредио јесте да је пре месец дана завршио у болници јер се потукао у хотелу у западном делу Лондона.
Дуж целе каријере Газини скандали су пунили таблоиде, увек је био у центру пажње. Током каријере био је и на врху и на дну али једна ствар се никада није мењала , он је био, остао и заувек ће бити идол енглеске популације и тешко да ће неко некада доживети ту популарност.

Ограда за Србију ! Н.И.Н.#13

2009-01-30T17:31:00.000-08:00

Ближи се гостовање у Румунији, и глупо је да не искористимо прилику и да, уз мало труда и акције, упишемо још пар плусева.
После релативно добрих гостовања које је навијачка екипа из Србије забележила у последње време... Брисел, Париз, и у мањој мери Беч... имамо добру прилику за зезање у Констанци. Релативно близу, релативно лако добијање визе за Румунију пошто нису у оригинал Шенгену, релативно ок цена за цео аранжман. Све што је потребно је добра воља српских навијача, и можда најбоље навијачки одрађено гостовање је пред нама.
Зато предлажемо једну ствар која ће допринети ширењу позитивног трипа што се тиче праћења Србије преко. Говоримо о транспарентима. Пошто је на помолу још већа организација српских екипа, можда би ок било увести једну новину, која би веома помогла по нашем мишљењу у ширењу навијачке свести код нас.
Транспаренти на огради, као светиња сваке екипе, су врла битна ствар, то знамо сви. Реално гледајући без лажи, познавајући сами себе, то може довести до непотребних проблема. Свака екипа која се појави, не причамо само о овом гостовању, мора да истакне свој транспарент, јер без тога ко да ниси ни био, зар не. Намеће се оправдано питање, шта ако ограда на нашем сектору не буде толика да може да прими све заставе. Искрено, познајући наш лудачки менталитет и историју, у секунди може доћи до проблема и да све оде у 3пм... а да ли нам то треба у том тренутку и на том месту, када смо сви заједно. Не!!! Да не разглабамо безвезе јер свако паметан капира причу...нека размисли о следећем...
Како би нам ограда која нас представља изгледала озбиљно, организовано и уједињено, што нам је преко потребно у овим тешким временима...упућујемо предлог свим екипама да... на официјелној српској застави мањих димензија испишу, горе или доле, име своје групе, клуба, града, краја... и да у првом плану буде само Србија и њене боје. Време је да се ујединимо, барем на тај дан, и да тада будемо само Срби. Да за сутра оставимо своје боје, и да тада станемо само иза црвено-плаво-беле заставе са двоглавим орлом и круном, јер СВИ СМО МИ ИСТИ САМО НАС БОЈЕ ДЕЛЕ!
Употребите машту мало, и замислите слику... и све ће вам бити јасно...
Испуњен гостујући сектор, а на целој огради у два реда једна до друге српске заставе са именима група,крајева, и градова одакле смо дошли...
Па једна од најјачих слика која може да постоји!!!
Зато апелујемо на језгра сваке екипе да добро размисле о овоме, јер...СРБИЈА ЈЕ ВЕЧНА ДОК СУ ЈОЈ ДЕЦА ВЕРНА!

CVUCS Политехника (НИН #11)

2009-01-26T12:39:00.000-08:00

Већ дуже време смо сведоци сјајних издања навијача Политехнике а после двомеча са Партизаном и сјајног гостовања у Београду одлучили смо да одрадимо интервју са њима како би што више сазнали о њиховој групи.

1. Напишите нам нешто о историји навијања у Темишвару:
Традиција организованог навијања у Темишвару постоји од раних `70-их година, када је у нашем граду оформљена прва навијачка дружина. Комунистички режим који је тада све држао у својим рукама није наравно допустио да се цела ова прича нормално развије, тако да је све функционисало са неминовним прекидима. После пада комунизма 1989. године, уследио је нов почетак. Године 1990. навијачи напуштају западну трибину, где су до тада седели, и премештају се на југ, под именом ''Kommando Poli''. То је било језгро око којег је касније (1995) основала навијачка групација ''Commando Viola Ultra Curva Sud'' . Након 2002. следи реорганизација јужне трибине, тако што настају нове групације које настављају активност КВУКС-а.
2. Опишите нам Вашу организацију (гостовања, корео, маркетинг ...):
Не можемо рећи за групацију ''Commando Viola'' да је Бог зна како организована. Наше се акције махом заснивају на сентименталним импулсима, а мање на дисциплини и претераној озбиљности. Кореографије се обично довршавају неколико дана пре утакмице, гостовања се организују дан-два пре поласка, а ни маркетинг нам није на завидном нивоу. У целој причи о организовању јужне трибине укључено је највише неколико десетина људи, сви остали су навикли да долазе на готово. Невоље које су нас задесиле у последње време некако су успеле да нас уједине, видело се да су људи ипак спремни да понечто и добровољно ураде за Поли.
3. Пријатељи/Ривали:
Непријатеље делимо на две категорије. Прву сачињавају клубови који су никли у доба комунизма и који су на спортском плану представљали све оно што је Темишвар годинама мрзео. Њиховим настанком ускратили су нам педесет година фудбала, изоловали су нас, подчинили, свели на разину толерисаног сегмента и наметнули сопствену диктатуру. Сви трофеји су доспевали само до њихових сала, јер је другима право на спортску радост било ускраћено. Погађате вероватно да се односимо на Стеауу (клуб војске) и Динамо (клуб милиције) из Букурешта. У другој категорији би се нашао клуб УТА из оближњег Арада (50 километара од Темишвара). Њих често називамо сељацима и исфрустрираним малограђанима, јер се махом тако и понашају. Има и тамо квалитетних људи, али већина је очајна. Они живе захваљујући мржњи којој гаје према нама, што и није баш нормално и здраво.
У добрим односима смо једино са Рапидом из Букурешта. Рапид је такође клуб који је основан у међуратном раздобљу и који је много пропатио у доба комунизма. Ујединила нас је очајниčка борба за опстанак у тим тешким временима, па смо зато остали у добрим односима и после 1989.
Навијачке групације постоје и у Крајови, Васлују, Клужу, Плојесту али са њима нисмо ни добри ни лоши. Неки имају пријатеље међу њима, неки су се тамо на гостовањима потукли, али немамо јасно дефинисане односе. Остали градови врло мало значе на румунској навијачкој сцени.

4. Колико просечно људи је у копу на домаћим а колико на гостујућим текмама:
На јужној трибини долазе у просеку 2500 људи. Наш југ има око 6000 места, тако да је на утакмицама прилично испуњен. На гостовањима краћим од 500 километара имамо преко 500 људи, а у Букурешту и више. Највише би требао да нас има у Араду, јер је близу, а и ривалство је велико. Нажалост нихова арена је врло мала, тако да никад не примимо више од 400 карата.
5. Наведите нам подгрупе на Вашој трибини и нешто о њима:
Поменуо бих следеће: Banatica, Batalion Giroc, Drojdierii, Masseria, GAV, Hell Unit, Urban Guerilla и MCMXXI

“Batanica” је женска групација. Настала је 2006. и врло је активна. На свакој утакмици се појављују са великим заставама, заставама на два копља, итд. Често иду и на гостовања. ''Batalion Giroc'' постоји већ 5 година у оквиру ''Kommando Viola''. Већина чланова станује у кварту званом Ђирок, по којем је групација и добила име. Понекад учествују у изради кореографија, иду скоро на сва гостовања, певају све време, али проблем је што су већином клинци. ''Drojdierii / Masseria'' су две групације које су све време радиле и активисале заједно, тако да многи не чине разлику међу њима. Познатији су као десно оријентисани хулигани. Неко су време седели на северу јер су желели да се изолују од остатка навијача. Фурали су свој фазон, али су после учесталих притисака клуба и жандармерије морали да се врате на југ. Ретко учествују у изради кореографија. Не певају све време и у последње време нису баш активни. Многи су старији чланови напустили групације, најчешће због проблема са законом. Они су својевремено били најрадикалнији и најагресивнији навијачи Политехнике. Тренутно су у фази реорганизације. Један од главнијих ликова је Србин. ''Gav'' (Gruppo Autonomo Viola) је групација навијача Политехнике из града Карансебеша. Немају велику традицију, али су млади и перспективни. Врло су активни на трибини. ''Urban Guerilla'' је једна од најактивнијих и најконстантнијих групација у оквиру ''Kommando Viola'' . Редовно производе нове навијачке материјале и реквизите, а на утакмице долазе са мноштвом застава на два копља, великим и малим заставама, итд. Често истичу бенере са порукама и врло активни су кад је реч о изради кореографија. Једна су од најдисциплинованијих групација са јужне трибине. . Вођа групације је српског порекла.
Врло активни и добро организовани су и бивши чланови групације “Ulrarnativ”. Велика бројност, много застава, заставе на два копља, поруке, сопствене кореографије. Такође, одлична бројност на гостовањима. Редовно производе нове навијачке материјале и смишљају нове песме. ''MCMXXI'' (1921) је навијачка групација која тренутно активише на северној трибини. Сачињавају је махом млади људи. Активни су, певају током целе утакмице, имају заставе, своје материјале, чак и неке сопствене песме. Вођа групације је пола Србин.

6. Сведоци смо велике спора око Вашег клуба, напишите нам шта се ту тачно дешава:
Институт «Политехника» је основао 1921. године студентску екипу Политехника Темишвар. Овај је институт, са свим добрим и лошим стварима, био уз тим пуних 80 година. Године 1997, на основу контрадикторних и нејасних закона донетих у посткомунистичкој Румунији, неки су неспособни и злонамерни појединци, праћени испуњењем личних интереса, удаљили институт «Политехника» из структуре клуба. Клуб почиње да тоне, стигавши до ивице банкрота. Године 2000. финансијер клуба постаје Италијан Клаудио Замбон, који 2001. напушта Темишвар, а 2002. успева да скоро потпуно уништи Политехнику. Са великим напорима тим успева да закључи сезону, али испада у трећу лигу, са ризиком да у сваком тренутку банкротира. Истовремено, Политехнички се институт залагао да се тиму којег он представља призна да је настављач традиције клуба основаног 1921. Тим Политехничког института успева да уђе у прву лигу 2002, под именом Политехника АЕК Темишвар (то је име важило две године), да би се касније променило у КСУ Политехника Темишвар. Две године након што је напустио град, Замбон је основао 2003. у Букурешту нови клуб, назван такоđе Политехника Темишвар. Уз помоћ корумпираних ликова из Румунског фудбалског савеза догађа се нешто невероватно цела историја клуба основаног 1921. приписије се овој новонасталој творевини, која није имала никакве везе са Темишваром, са Политехничким институтом нити са историјом љубичасто-белих. Уз помоћ лажних докумената које је примио од Румунског фудбалског савеза, Италијан је довео пред Међународним спортским трибуналом наш клуб, тражећи да нам се забрани коришћење имена Политехника Темишвар и љубичасте боје.У мђувремену, наш клуб зарађује на свим судовима спорове са Италијаном, али нам Румунски фудбалски савез чини нову неправду – тамошњи људи, осећајући се вероватно кривим, нису проследили Међународном спортском трибуналом целокупну документацију која је била потребна да наш клуб коначно победи. Међународни спортски трибунал је донео неповољну пресуду по нас, на основу лажних папира састављених 2003. године. Пресуда је била катастрофална: забрана коришћења имена Политехника и љубичасто-беле боје !

7. Наведите нам Ваше акције везане за насталу ситуацију као и планове за будућност борбе :
Не знамо тачно какве ћемо кораке предузети јер нисмо се до сада никад суочили са нечим сличним. Све зависи од тога како ће ствари напредовати. Сматрам да у својству навијача не можемо учинити више од онога што смо учинили:
Три протестна скупа, у центру Темишвара, која су окупила више од 10.000 учесника сваки пут, протест испред зграде румунског фудбалског савеза у Букурешту, блокирање пута ка аеродрому у Букурешту (где је дошло до сукоба између навијача и жандара), безброј кореографија и порука ...Навијачи су такође урадили веб страницу где је најбоље представљена наша борба: www.justiceforpoli.com
Једна ствар је сигурна, да нећемо се зауставити док не победимо и не вратимо оно што нам припада !
8. Захвални смо Вам на подршци коју пружате нашем народу по многим питањима, да ли можете да нам образлозите то:
Класична је већ она узречица: «Румунија има два пријатеља: Србију и Црно Море». Пријатељство са Србима је посебно присутно у Банату, где живи значајна српска заједница. Имамо доста Срба на Југу, а и пријатеље у Србији (навијачи различитих клубова). Због тога не можемо да будемо равнодушни када се једном пријатељском народу дешавају такве неправде. Наравно, све што предузимамо је само морална подршка, не можемо учинити више, иако бисмо често хтели. Не ретко смо имали утисак да је борба српског народа симбол борбе свих истинољубивих и слободољубивих Европљана против организованог светског зла, па смо се зато и солидарисали са вама.
9. Упознајте нас са румунском навијачком сценом:
Румунску навијачку сцену карактеришу нестабилност и динамичност. Расположење навијача се мења из године у годину. Не постоје константне ултрас групације старије од 5-6 година. Неки фурају ултрас фазон, неки кежуал, понекад хул. Но, и ми Румуни смо заражени балканизмом, те нам је често и нарав таква, променљива и попустљива. Јаки тимови имају и најбоље навијачке дружине, али су се у задње време појавиле групације и у мањим срединама, што је за сваку похвалу.
10. Видели смо протесте уједињених румунских навијача, несто више о томе:
Врло је тешко да румунски тифоси остваре заједнички фронт против репресивног система, првенствено због неозбиљности и велике нетрпељивости међу навијачима.. С друге стране, штампа нас никад није подржала, чак напротив. Најзначајнији тренуци су били на заједничким протестима у Букурешту. Први је био за неке навијаче Динама ухапшене у Бугарској, а други против закона о ''узбијању хулиганизмa''.
11. У марту следеће године игра се Румунија-Србија, реците нам Ваш став поводом репрезентације као и став осталих група:
Репрезентација Румуније нема пуно ватрених присталица у Банату, првенствено због големих проблема које нам је Румунски фудбалски савез нанео. Фудбалску репрезентацију доживљавамо као пројекцију Фудбалског савеза, који нам је одвратан. Наше родољубље се не огледа у односу према репрезентацији. Да се разумемо, ми њих не мрзимо, немамо ништа против играча, радовали смо се успесима Румуније на многим такмичењима, али свињарије које нам Савез непрестано сервира удаљили су нас од целе приче. Постоји групација ''Honor et Patria'' која редовно навија за репрезентацију, али мало је Темишвараца који подржавају тај пројекат. Често су на утакмицама репрезентације избиле туче међу навијачима из Букурешта. Једино када смо играли против Мађарске и Бугарске смо некако успели да скупимо редове, али није то то.
12. Играли сте двомеч са Партизаном, ваши утисци:
Знали смо да су Гробари узор многим навијачима у свету. Нису нас разочарали ни у Темишвару ни у Београду. Знали смо шта нас очекује, није нас ништа затекло.
Пријатно нас је изненадио пријатељски однос већине Гробара према нама. Ако би радили мало боље кореографије Гробари би били стварно једна комплетна и елитна навијачка дружина.
13. Порука навиачима у Србији ?
Подржавајте локалне тимове!

Н.И.Н. интернет издање !!!

2009-01-23T16:44:00.000-08:00

Од данас можете да скинете и прво интернет издање Н.И.Н.-а. Ово издање ће убудуће бити пракса, а надамо се да ће Вам се свидети. Ово је иначе пионирски подухват наше редакције јер је ово први навијачки фанзин који се појављује на интернету у Србији!

Часопис можете погледати и преузети ОВДЕ

Boulogne Boys 1985-2008 ! (НИН #7)

2009-01-20T08:57:00.000-08:00

17. Априла 2008. године министар унутрашњих послова Француске је угасио навијачку групу Боулогне Боyс. Када би прочитали ово а да претходно не знате ситуацију у Паризу вероватно би Вам деловало у најмању руку чудно, овако је крајње очекивано
али ајде да се подсетимо како је све то изгледало.
Може се рећи да је све почело окршајем две групе навијача ПСЖ-а, Боулогне Боyс-а и Тигриса. Има више разлога за међусобну мржњу али свакако је срамно понашање тигрова који су користили све само не навијачке методе у овим окршајима. Наиме, константно су сарађивали са полицијом, захтевали њихову пратњу, помагали им у идентификовању и сакупљању доказа да би се осуђивали противници. На срећу, остале екипа ПСЖ-а су стале на страну ББ-а па су Тигриси убрзо били расформирани. Но, репресија се није зауставила. Пре утакмице купа УЕФА ПСЖ-Хапоел Тел Авив дошло је до ситног инцидента који је прекинуо полицајац пуцњавом у парижане и том приликом убио припадника бојса , Жилијена Кемрена. Власт је оправдала ово убиство под образложењем да је било у самоодбрани. Бес свих група ПСЖ-а је био тотално оправдан. Хајка није престајала па су парижани хапшени на свакој гостујућој утакмици, број навијача за забранама уласка на стадион је брзо достигао број 300. На разне начине полиција је покушавала да угаси болоњске момке, упадало се у њихове домове, затварана је трибина, за упаљену бакљу добијала се и двогодишња забрана присуствовања утакмицама ...

Све је кулминирало недавно, на финалу лига купа коју је ПСЖ играо против Ленса. Боулогне Боyс-и су истакли паролу : Педофили, незапослени, ви који се међусобно укрштате: добро дошли у Шти (Шти је погрдни назив за становнике северног дела Француске). Застава је постављена на почетку другог полувремена и представља асоцијацију на изузетно популарни филм "Добро дошли у Шти", који обара рекорде у Француској. Ово педофили и незапослени су односио на повећан број педофилије и незапослености на северу Француске. Да разјаснимо нешто, у питању је навијачка прозивка каква се може видети свуда по Европи. Сасвим нормалан је ривалитет севера и југа земље, не само на навијачкој основи. Примера ради, у Италији и у Енглеској константо смо сведоци овог ривалитета као и сличних прозивки. Наравно, када вас неко јури и прогања искористиће сваку ситницу да употреби као повод за репресију. Тако је и било, парола је изазвала невиђену медијску пажњу која је довела чак дотле да Француски председник прими управу Ленса да би им се извинуо због ове провокације. Невероватно, зар не ? Следи још невероватније, полиција је упала у просторије Боулогне боyса и привела неколико навијача међу којима је била и једна девојка која је по пуштању добила срчани удар од малтретирања. Ментоли су у просторијама нашли кантице фарбе на којима су радили ДНК анализу небили сазнали да ли је њом рађена фамозна парола и ако јесте ко ју је цртао. Две недеље Француска јавност је брујала о хулиганима са трибине Боулоге, да би неколико дана касније, министар урадио оно са почетка текста.
Чланови групе ће и даље ићи на утакмице, на своју, Боулогне трибину али неће моћи да носе заставе и обележја са именом групе, да имају своје просторије и сличне ствари. Ово никако није крај, ово је нови почетак из кога ће трибина изаћи још јача и компактнија. Ми им желимо све најбоље, не само из навијачке солидарности већ и због тога што међу њима има наших људи, што је и цела екипа про-српски оријантисана, што су носили српске заставе, учествовали у митинзима против независности Косова и Метохије и још доста тога чиме су заслужили наше поштовање у сваком погледу !

Keжуал ! (НИН #7)

2009-01-17T02:38:00.000-08:00

Како описати кежуал субкултуру Да ли је она имала политичку позадину ? Не, неки су били неки десно неки лево опредељени. Да ли је музика имала утицаја ? Ни то, кежуали су уживали у разним врстама музике, рејв, панк, рок, реге ... Па око чега се онда све вртело ? Око три ствари, фудбал, насиље и мода ! У ствари, кежуал, је само један од назива за овај начин живљења који је опште прихваћен али треба поменути да је рецимо у Манчестеру био популаран назив “Perry’s” a у Ливерпулу “Scallies”.
Може се рећи да је кежуал покрет настао крајем 70-тих година а претеча су му свакако били модси. Велику улогу у развоју као и у настанку овог покрета имају успеси Енглеских клубова тих година у Европи. Острвљани су путовали широм старог континента, поготово ливерпулови навијачи јер је тих година њихов клуб био више пута на врху Европе. Са путовања су се враћали са пуним коферима крадених ствари које су носили или продавали својим друговима. Крали су углавном за време нереда а њих никада није недостајало поготово када су енглези на евро-гостовањима у питању. Италијански и Француски брендови су били најзаступљенији ( Fila, Кappа, Sergio Таcchini, Аdidas, Lacoste, Benneton…).

У наредном периоду је било проблема приликом набављања скупих крпица јер већина градова тада није имала бутике где би навијачи могли да се снабдевају. Одласци до Лондона ( па чак и из Шкотске) само да би се обишли бутици су постајали све чешћи, долазило је чак и до окршаја у возовима када би се срели чланови ривалских екипа по повратку из шопинга у престоници. Јавља се и ривалитет између самих навијача, питање престижа је било ко ће имати најновије моделе, неке нове етикете, из недеље у недељу покрет се ширио све више. Свакако велика предност кежуал културе је било скретање пажње полиције са себе. У то време, пандури су више обраћали пажњу на скинсе у “Doctor Martins“ цокулама па и на обичне навијаче у дресовина и шаловима него на фино обучене момке који су на себи имали више стотина фунти. Ти “фини” момци су се тако лепо обучени лакше шетали градом, лакше улазили у пабове а такође су по препознатљивом стилу лакше и препознавали противничку екипу. Осамдесетих, најпопуларније су биле харингтонке, поло мајице, голф јакне, карирани шалови, џемпери са V изразима а на ногама Adidas патике међу којима су најприсутнији модели били Samba, Stan Smith, Gazelle, Forest Hills. Такође, на ногама се често виђала и марка Diadora, модел Borg Elites.

Крајем ове деценије, покрет се мало смирује појавом рејв сцене. Широм земље се отварају клубови у којима су се окупљали млади и самим тим мало запоставили фудбалске мечеве. Колико је то утицало на ову културу говопи и чињеница да су момци из челсијеве екипе одрадили мајице “Hooligans against Acid”. Кежуал навијачи почињу да се крећу по журкама, неки од њих улазе и у послове око диловања дроге, организовања обезбеђења за клубове, узимају се добре паре. Почиње асид манија нема више окршаја, границе непостоје, ривалитети између градова су се за сада заборавили, сви заједно су ушли у нову еру, еру у којој се сви воле. Ликови из супарничких екипа су играли цело вече једни поред других, исти ти који би да су се срели пре 6 месеци шибали до изнемоглости. Па да ли је могло то дуго да траје ? Тешко… Средином деведесетих све опет долази на своје место, ратне секире се ископавају, фудбалско насиље се враћа у моду ! Самим тим и кежуал покрет доживљава ново рођење. Међутим, мењају се неке ствари. Више нису толико популарни неки брендови који су били више спортски ( Каppa, Diadora …) у фазон улећу озбиљније и скупље марке Stone Island, Armani, Prada, CP Company, Henri Lloyd, Paul and Shark, Ralph Lauren, Hackett ... Неке етикете су и даље популарнe нпр Lacoste и Burberry за које се могу рећи да су испратили све периоте ове културе. Све више су ношене поло мајице светлијих боја, фармерке су такође ношене у знатно светлијим нијансама. Прави бум у овој субкултури изазивају модели Масимо Остија, који је дизајнирао фантастичне Stone Island и SP Company капуте и јакне. Stone Island је и дан данас јако популаран али крајем деведесетих и почетком новог века је доживео врхунац међу кежуалима јер су их једино они и носили па је постао и синоним за њих.

Једно време полиција је и повезивала знак овог бренда са нео-наци организацијама јер донекле подсећа на келтски крст. Као и увек, јако су бистри … Дошло је чак дотле да је ова марка променила свој лого због проблема са хулиганима па је уместо присивача ( са знаком који подсећа на НАТО) који је уз помоћ два дугмета стајао на левом рукаву симбол постао мали знак који ипак подсећа на претходни лого. На сличан потез били су приморани и људи из Hackett-а који су морали да мењају дизајн својих ствари на којима је до тада био велики натпис бренда на грудима. У деведесетим је постало толико очигледно како се сада хулигани облаче да су то чак и пандури провалили. Почетком новог века, кежуал култура се и даље развијала, на сцену су ступили и неке нове етикете а неке старе су и даље биле активне а то су оне које вероватно никада неће бити “out” када је овај фазон у питању (Lacoste, Stone Island, Burberry …). Неке од нових популарних брендова су One True Saxon, 6876, Fajll Raven, Patagonia, Dupe …
У последњих неколико година покрет се још више развио. Снимљенo је пар филмова везаних за ову текматику од којих је “Football Factory “свакако најприближнији некој истини док је “Green Street Hooligans“ снимљен на неки холивудски фазон па то многима иде на јаја. Поред ова два треба поменути и краткометразни филм “It's a casual life”који вреди погледати. Осим филмова, издате су и неке књиге које обухватају како кежуал тако и период пре његовог настанка. Неки музичари попут Мајка Скинера, фронтмена групе “The Streets“ често носе Stone Island и друге кежуал брендове на својим спотовимакао и у јавности. Наравно, све ово иде на полни орган правим кежуалима јер је сада њихова омиљена марка постала популарна и у осталим круговима, није само њихова прича и сyмбол међусобног препознавања.

Кежуал покрет више није само заступљен на острву, одавно се проширио на целу Европу. У скандинавским земљама је због великог утицаја са острва сцена солидно развијена као и у Француској, Шпанији па чак и у Италији која је колевка ултра покрета. Код жабара се у протеклим годинама појављују кежуал екипе а може се рећи да је сцена у Риму најразвијенија где оба градска великана имају фирме налик онима са острва, можда су на то утицали и међусобни контакти навијача Лација и Челзија.
Што се тиче ситуације у Србији може се рећи да је мода све присутнија, људи све више обраћају пажњу на то како иду на утакмице. У престоници су се отворили бутици већине познатих брендова па се чак може наћи и Stone Island али по крајње нереалним ценама када се у обзир узме наш стандард. Код нас нема ни разлога ни потребе за формирањем кежуал покрета али више него позитивно јесте то да су домаћи навијачи почели пристојније да се облаче. Тешко би било пратити острвске трендове али заиста није тешко на утакмицу отићи нормално обучен (патике, фармерке, поло мајица ...), за толико може да се издвоји бес проблема.
Кежуал култура је нешто за шта не постоји дефиниција, нема стриктних правила шта се носи шта не, она оставља доста простора да свако буде оригиналан, да буде посебан да буде свој и вероватно зато, због константног напретка и мењања, она ће трајати још дуго …

SA N.I.N.-om u RUMUNIJU!!!

2009-01-13T08:34:00.000-08:00

Postovani,
vreme je da krenemo sa organizacijom oko odlaska na gostovanje reprezentacije Srbije u Rumuniji.
Svi vi koji ste zainteresovani za odlazak u Konstancu mozete vec od danas da krenete da se prijavljujete i to na:
office@navijackenovine.com ili na broj telefona redakcije 064/035-66-14
Aranzman za ovo gostovanje obuhvata prevoz, nocenje, kartu za utakmicu, osiguranje i vadjenje vize (koja je besplatna ukoliko je grupna).
Dokumenta koja su potrebna za dobijanje vize su:

1. Važeći pasoš
2. Fotokopija prve strane pasoša i fotokopije šengenskih viza ukoliko ih imate
3. Jedna slika kao za pasoš

Svu ostalu potrebnu dokumentaciju obezbedjuje redakcija casopisa.
Cena ovog aranzmana je 120e!
Svi zainteresovani mogu da se prijave do 15.03.!

Aустрија - Србија (НИН #11)

2009-01-12T09:50:00.000-08:00

После више него успешно одрађеног Париза, пред гостовање у Бечу владала је много већа еуфорија јер је стизала информација да нас тамо чекају ултраси Рапида појачани са пургерима. Међутим, та еуфорија која је владала се брзо стишала па је пут Аустрије отишла мала група навијача из Србије, много мања него што се очекивало. Такође, одређен број људи је и после великог цимања одбијено за визу али и са њима бројка не би била задовољавајућа. Пут до Беча пролази без проблема, па се тамо стиже пре подне, мало шетња по граду, смештање у хотел па одмор од пута до поласка на утакмицу.
Због поплаве у хотелу у коме смо требали сви да будемо приморани смо да се раштркамо по неколико локација па је скуп за текму био у самом центру (Stephansplatz). Са нама су била и два навијача Спарте иѕ Прага који су са собом понели неколико ''home-made'' димова као и неколико бакљи. До стадиона Ернст Хапел смо стигли метроом који је био пун наших људи. Стадион споља не изгледа ништа специјално, онако крајнје просечно. Када смо стигли испред трибине упалили смо један дим који је опасно куљао али исто тако и смрдео. Ту су нам се прикључили и Маринци, који су у сопственој режији дошли у Беч. Испред стадиона ми је било јасно да ће нас бити баш много, знао сам да ће нас бити преко десет сома на стадиону, знао сам да ће бити свега али никако нисам могао да предвидим машту неких гастрабајтера чији ме је изглед оставио згранутим. Људи ко да нису са ове планете па им је и приписан надимак ванземљаци. Карте смо имали за трећи, последњи сектор тако да смо изнад једног улаза направили мали коп и покачили заставе (Маринци, Бања Лука, Салајка, Бања., застава царске Русије, Блок 19а-23 и наравно НИН ! ).

Неких десетак метара десно од нас налазила се још једна екипа, у питању су били клановци, Ортходокс Бојс и бечлије. Ми и они смо били једнини нормални навијачи на трибини од 12 хиљада људи. Поменута екипа је током утакмице избацила две пароле, једну за Косово и Метохију а другу за Уроша. Такође, на трибини сам чуо да су они имали контаката са навијачима Рапида али на крају није било ништа од тога. Када сам по повратку у Србију гледао фотке видео сам да су и Бели Орлови били присутни, скроз доле, на првом сектору и да су такође имали паролу за Косово али ја њих на утакмици нисам видео и не знам да ли су успели да колико-толико контролису навијање (капирам да им је то била намера). Кад смо већ код навијања треба рећи да нам је било јако тешко било шта да наметнемо јер смо били у јако малом броју па смо се препустили судбини у руке и само с’времена на време покушавали да отпевамо нешто нормално што је по неки пут и успело. Међутим, навијање и није било толико лоше, бар не онолико колико се чинило да ће бити. Пар пута се солидно загрмело.

Гол Србије на почетку текме је изазвао тотално бакљаду на трибини, онако неочекивану и анархичну па је изгледала сасвим солидно. Остала ми је у глави слика масе у лудилу, српски барјаци просарани бакљадом и велика велика бука. Сјајно ! Други и трећи гол су стварно бацили масу у транс и навијање је постајало све боље. После голова сам по радовању провалио да има још доста Срба и на другим трибинама. Танак репертоар песама је поново био проблем па се неколико већ познатих скандирања понављало у круг више пута. Прави хит дана је било скандирање “Aufiderzeeeeen” које је сјајно прихваћено на целој трибини. Исто ко и у Паризу, запазио сам да гастоши отпевају неку песму, типа ''Ајмо. Ајде, сви у напад'' и онда се окрену један према другом и причају на немачком, ма дааааај ... Дошла је и пауза на полувремену а како је штанд на коме се точило безалкохолно пиво био испод нас и како је циркулација људи била велика нагледао сам се свега и свачега а без премца је свакако био лик са дуксом на коме и писало СРБNЈА. Треба поменути да је Аустрија имала организовану подршку са трибини преко пута нас, али после не тако сјајног кореа на почетку текме нису више скретали пажњу на себе. Почело је друго полувреме, скандирања су настављена ми смо покушали у неколико наврата са довикивањем “Правда за – Уроша” али већина нас није јебала ни два посто. Де они имају појма ко је Урош и шта се све ту дешава, нема шансе ... Такође смо пробали и ''Ко не скаче тај је шиптар'' и нико сем нас да скочи, један од нас изваљује ''У јеботе колико шиптара'' а један марсовац улеће и као ''Де овде шиптари да дођу, јеси луд''. О Боже ! И шта ти њему да кажес онда, ништа ... прећутиш само. Приликом паљења димљака средином другог полувремена, поједини гастоши су били баш безобразни па су испровоцирали инцидент али све се завршило брзо. На крају текме, наши играчи су пришли да се поздраве са нама а том приликом десно од нас је упаљено неколико бакљи уз раширену Грчку заставу и паролу Правда за Уроша.

Док смо се после текме договарали шта, како, куда, где, били смо сведоци једног смешног инцидента, ваљда је неки лик ухватио за дупе неку рибу која се окренула и клепила му шамарчину и ту је настала кратка јурњава а аустријска полиција је брзо стигла али без разлога јер је тада све већ стало. После тога се враћамо у хотеле без проблема и због умора смо врло брзо завршили по креветима. Договор је био да се око 11 нађемо испред хотела у којем је био смештен највећи део екипе али се неколико нас пробудило око осам сати како би стигли да видимо што више од Беча који је стварно прелеп град. Нажалост, киша је падала па нас је то мало омело али и поред тога смо успели да видимо све што смо планирали. Имали смо времена да свратимо и до рапидовог стадиона који је стварно леп иако је малог капацитета (17 500) . Зачудило ме је то да смо без проблема ушли унутар стадиона, на трибине па и на терен. То смо искористили да се сликамо пар пута као и да залепимо неколико налепница посвећених Урошу (иначе налепнице су лепљене по целом граду). Стадион је баш некако чист, без потписа, само један велики графит ''Block West Ultras Rapid'' а дуж целе њихове трибине, на врху, се налазила велика фиксирана штампана застава са именом трибине. Враћамо се назад до хотела и убрзо крећемо пут наше Србије у коју стижемо без проблема.

Е сад, чињеница је да се неки култ репрезентације створио код нас, поготово код навијача “мањих” клубова. Свакако прекретница је било гостовање у Бриселу, сада су одрађени и Париз и Беч али да ли је то довољно ? Да ли ми можемо боље ? Наравно да можемо! Много ствари треба да се одради, да се пре свега договоре . Пред нама је још доста утакмица квалификација за Светско првенство, наредна је крајем марта у Румунији. Ово гостовање је идеална прилика да забележимо једно сјајно издање, неће бити много ванземљака, румунска виза се знатно лакше добија зато ајмо Срби, цимајте своју екипу да нас тамо буде што више, ајде да нам Румунија буде најбоље гостовање до сада и пример како треба пратити репку. Ајде, можемо ми то ! 28. Март 2009 ! СВИ У РУМУНИЈУ !

Обавештење !

2009-01-10T07:35:00.000-08:00

Од сутра, све бројеве нашег часописа можете наручити у дијаспори преко следећих сајтова :

http://www.srbija-onlineshop.com
http://www.beli-orlovi.com

Интервју : Змајеви Јерковић (НИН #8)

2009-01-10T02:49:00.000-08:00

Инвалиди Вождовац су навијачка група која је позната не само код нас у Србији, о њиховим акцијама се причало по целој Европи. Оно што многи не знају је да се и они као и многе друге групе деле на неколико подгрупа : Paranormal division, Змајеви Јерковић, Пацијенти, Нови Београд...ми ћемо вам у овом броју представити не њих већ једну од њихових екипа, Змајеве Јерковић.
Змајеви организовано иду на текме још од средине деведесетих, а своју прву заставу су урадили 1998 године. После пар година екипа је кренула да губи дах и онда се појавила свежа крв. Направљена је мала реорганизација,а остало је историја.

Н.И.Н.: Када су и како основани Змајеви Јерковић?
ЗБЈ: Све је почело као и код већине других група. Другари из краја су се у децембру 2003 одлучили да се поново активирају, направљена је реорганизација старе екипе Змајеви Јерковић и тако смо дошли ми на сцену.

Н.И.Н.: Колико вас има?
ЗБЈ: Па то је релативна ствар. На утакмице нас иде по 30-40 али, наравно, тај број варира на свакој текми.

Н.И.Н.: Да ли можете да нам испричате нешто о акцијама које сте правили?
ЗБЈ: Било је свега...не би сада спомињали који су инциденти у питању и са ким, важно је да се нешто ради и на том пољу. Уосталом, ко треба да зна, зна какве смо акције правили.

Н.И.Н.: Маркетиг...
ЗБЈ: Урадили смо своје мајице одмах по уласку у Другу лигу...пре неколико дана смо урадили и један графит на стадиону. Такође, постоји још пар идеја за још неке графите па ћемо на томе порадити у овој летњој паузи.

Н.И.Н.: Шта мислите о српској навијачкој сцени?
ЗБЈ: Има доста мањих група које се појављују само код куће али не иду на гостовања. То је безвезе, ако желе да буду озбиљна навијачка група морају да се више ангажују и да иду свуда. Сцена нам у принципу није лоша, има стално неких занимљивих ствари. Има доста квалитетних група на нашој сцени али занимљиво је да су много активније групе мањих клубова који играју ниже лиге, док клубови који играју у првим, другим лигама немају навијаче какве би требао један град да има и какве заслужује тај клуб. Постоји брдо група које су на сцени само када им клуб постиже добре резултате и када им клуб игра против неког "великог" ривала, а после тога кад се све стиша они нестају или се пак "замрзну", "заледе" до неког следећег успеха.

Н.И.Н.:. Фер туче, све популарније у Европи. Какво је ваше мишљење о томе?
ЗБЈ: Ту сада не може ништа да се уради по том питању, како се буду други понашали тако ћемо и ми, уколико и други буду подржали нешто овако ми ћемо се прикључити. Ми Срби смо јако чудан народ и влада велика мржња између нас самих тако да те "вештачке" туче вероватно никада неће заживети код нас, али ко зна шта сутра доноси у сваком случају ми ћемо све пропратити.

Н.И.Н.: Шта мислите о нашем часопису?
ЗБЈ: У задње време је добар, почетак излажења нам се није свидео. Из броја у број је све бољи и квалитетнији, у почетку је било мањка слика и репортажа али сада је све то доведено у ред, редовност је једна од најбољих особина часописа.

Н.И.Н.: Порука навијачима у Србији…
ЗБЈ: Ништа није важније од људског живота!

La Bombonera ! (НИН #8)

2009-01-08T11:30:00.000-08:00

“Ууууу брате како је данас било на текми, покидали смо, ко аргентинци, ма лудило …”. Колико сте само пута ово чули од ортака који је пун утисака, малопре дошао са текме или нешто слично, прочитали на форумима ? Е па овде је епицентер тог лудила, овде се стадион тресе када 60 хиљада људи скаче у једном ритму, одавде су те мелодичне песме које пева цела Европа, овде страст достиже врхунац, овде је оно право ! Добродошли на Бомбоњеру, дом фудбалера Боке Јуниорс !
Када чујемо име овог клуба, на памет падају три ствари: готивни плаво-жути дресови, луди дерби са Ривером (Superclasico) и легендарна Бомбоњера толико другачија од осталих стадиона …
Бока је основана давне 1905 године у југоисточном делу града, у кварту “La Boca”. Како је крај био насељен у великој мери жабарима (чак је и име добио по делу Ђенове-”Boccadasse” ), они су и основали клуб. Овде је настао и највећи ривал, Ривер Плата, али су се убрзо преселили у богатији део града па су тако и стекли надимак - Милионери. Ла Бока је карактеристична по својим уским улицама и зградама обојеним у различите боје а насељена је углавном радничком класом. Није много времена прошло да би крај постао синоним за један од најуспешнијих клубова на Свету а свакако за најпопуларнијег у Аргентини – Боку Јуниорс. Постоји једна занимљивост везана за боје дресова овог клуба. Први дресови су били пинк а недуго затим су промењени у црно-беле. Легенда каже да је Бока играла текму против екипе која је такође носила црно-белу опрему па је договорено да победник задржи ту комбинацију а поражени да је промени. Бока је изгубила, челници клуба су били приморани на мењање а како се у близини налази велика лука одлучено је да будућа боја дресова буде боја са барјака првог брода који уплови. Први је стигао шведски брод па је плаво-жута комбинација постала нови симбол клуба. Бока није одувек играла на Бомбоњери, неколико стадиона су променили у првих 30-ак година постојања. Једном су се чак и иселили из свог дела града и одиграли на провинцији Буенос Ајреса (Авеланеда Партидо). Међутим та сезона (1914/15) је била једна од најнеуспешнијих у историји клуба и посета је много опала па су се брже-боље већ следеће вратили у Ла Боку. Од
1924. Бока игра на садашњој локацији али на знатно мањем стадиону све до 1938 када је почео да се гради стадион по имену “Coliseo de la Boca” (популарна “La Bombonera”). Радови су се завршили две године касније а отварање је било на пријатељској утакмици против Сан Лоренза, 25.маја 1940. године, домаћин је победио 2-0. Први званични меч је одигран 2.јуна исте године када је Бока угостила Њувелс Олд Боyс а за мање од месец дана одигран је први велики дерби против Ривера у коме је Бока однела победу резултатом 3-1. У лето 1949. почела је изградња трећег нивоа који је завршен четири године касније и тако је стадион постао једини у Аргентини са три нивоа. Истог лета су се одрадили и рефлектори а последње реновирање је било ’96. када су изграђене “VIP” ложе. Испод јужне трибине стадиона 2001. године је отворен музеј а свуда око стадиона су нацртани легендарни играчи клуба као и значајни догађаји, задужен за осликавање стадиона био је аргентински уметник Перез Целис.
Надимак бомбоњера, који ће га вероватно заувек пратити, стадион је стекао на јако занимљив начин.. Инжињер Хозе Делпини, , који је пројектовао стадион је једном приликом добио бомбоњеру од својих колега, међутим кутија те бомбоњере је имала идентичан облик као и стадион што наравно није прошло незапажено па је сам Делпини изјавио: “Наш стадион има исти облик као и моја бомбоњера”. Чувени надимак је рођен ! Званично име је промењено 2000. године од када се зове Алберто Армандо по председнику клуба који је био на овој функцији преко 20 година али широм Аргентине а богамии и Света ово здање ће заувек бити “La Bombonera”. Лако је приметити да је стадион у облику латиничног слова Д (D), три трибине су такорећи нормалне док је четврта скроз вертикална, она је и скроз изолована од преостале три “колегинице”. Разлог за овакав облик јесте чињеница да је стадион грађен на истом месту где се налазио и претходни који је изграђен у раним двадесетим годинама прошлог века. Поменути објекат је био површински мали па је самим тим било немогуће изградити и четврту трибину налик преостале три. Поменута трибина је јако јако стрма а на њој се налазе мале трибине као и ложе и новинарске кабине. Изградња бомбоњере је била инспирисана стадионима по Италији а погоготово стадионом Фиорентине Артемио Франки који је саграђен 1931. године. Најбучнија подршка стиже са севера на којој је смештена група “La Doce” што би у преводу значило 12. играч. Трибина носи име Наталио Песци по легендарном играчу из 40-тих година. Међутим, неретко се цео стадион претвара у коп па се на мечевима Боке ствара паклена атмосфера због јако велике акустичности, када сви навијачи у једном ритму скачу осећају се велике вибрације, поготово на оној вертикалној трибини. Стадион тренутно прима 61 000 а популарност клуба у Аргинтини је толика да се готово увек тражи карта више поготово на суперкласико мечевима. Овај дерби је познат широм света и многи га сматрају за највећег а каква је атмосфера на њему и колико се страсти уноси у исти говори чињеница да су енглеске новине “The Observer” поставиле суперкласико на сам врх листе од 50 ствари које би требало да видите и осетите пре смрти.

Карсуд ПСЖ (НИН #5)

2009-01-07T09:20:00.000-08:00

Oвако почиње наша прича...
Далеке 92/93 год. , пар ортака из (тада) исте групе “Supras”, су почели да се друже и да заједно иду на текме и гостовања. Провалили су да немају исти трип, исту визију, једноставно другачију филозофију о навијачком свету као остатак групе. Временом је та разлика о менталитетима постала толико велика између нас и њих, да је дочло до сукоба, и да би ми решили да одемо из групе и из ината se набијемо између њих и “Lutece Falco” (друга група на трибини “Auteuil”) као знак провокације и доминације. Једноставно нова ера за нас, као једина група на “Auteuil” која више вуче ка кежуал фазону.Више од 10 година након тога, прича се наставља...
Порекло имена наше групе и дан данас остаје енигма. Нико се не сећа тачно како, шта, зашто, и када је то измишљено. Разлог томе је сигурно претерана доза алкохола, шита... Африке и Колумбије.......и дан данас нас људи препознају по иницијалима КСД ( KarSuD).
Нас у екипи има оо 30 активних (+ који симпатизер да кажем)... неки од нас од првог дана, неки нажалост нису више на овом свету, други су отерани или отишли, а неке су време и репресија удаљили од нас. Ми себе сматрамо ни као “праве“ хилигане, ни као ултрасе, већ као атипичне на трибини. Нисмо баш сви у 100% у правом енглеском кежуал фазону нити смо у жабарском стилу. Не желимо да се мешамо у конфекцији корографија, нити у вођење трибине преко микрофона јер и нисмо неки певачи...већ фурамо своје и зато смо то што смо. Код нас нема чланарине и нисмо отворени другима, што показује наш мали број. Сваки лик из наше екипе је са нама након што га је неко препоручио и био одговоран за њега,па тек после неког времена када се провери и ако га други прихвате, онда тек може рећи да је КСД. Не мора лик да буде као већина кежуал, али морамо да знамо да ако дође до срања, да можемо рачунати на сваког 100%, јер...ми смо више од екипе...ми смо велика породица!
Политика нас не интересује, мада наравно да је има. Свако има своје мишљење, и било је проблема због тога током сукоба са “Tigris”-има. Људи су нам замерили да смо блиски десничарима и са нашим пријатељима са “Boulogne” трибине. Те замерке смо понекад морали физички да решавамо. Нико нема тај однос на “Auteuil”-у са разним фирмама и групама као што имамо ми са “Boulogne”, и то је наша снага.
Такође смо имали проблеме због српских застава, јер смо први а вероватно и једини у Француској који каче “нашу“ српску заставу. На почетку су људи чудно реаговали...у фазону зашто та застава кад прадставља “рат, злочини, анти-муслимани итд. ...(јебига, државна пропаганда!). Једноставно овде у Француској, националисти се често диве нама, и употребљавају нашу заставу као као немачку или неку другу као знак национализма, јер се не може рећи да предсатвљају неке левичарске идеје. Зато је некима било чудно шта ће она на нашој трибини, да би нам чак и мурија кењала око тога, али кад су видели нашу упорност, одустали су. Провалили су да има ваљда више од тога, и да нас једноставно не привлаче ни енглези,ни италијани, него СРБИ!
Наша група се организује врло једноставно...како стигнемо, попут Енглеза или Холанђана. Ми ништа не продајемо. Све што радимо од материјала је само за наше момке, и то обично радимо да сакупимо неку кинту за адвокате кад неко од наших или из неке друге екипе са “Boulogne”-а падне не некој текми. До сада смо радили само дукс или мајице, никако шалове јер тога код нас нема, покушавамо да што више будемо дискретни. Тренутна ситуација у Француској је много зајебана што се тиче мурије. Не можемо више као пре да се крећемо како желимо, и да нас 200 или 300 оде у неки други град заједно. Да се шетамо слободно улицама, да дивљамо док не налетимо на противничке навијаче...већ морамо бити паметнији од мурије. Свака ПСЖ фирма иде на своју страну по мањим групама, обично колима, возом или авионом, често и дан пре текме. Блејимо у граду све док не добијемо неку поверљиву информацију око места где да се сакупимо са осталим фирмама из Париза, или где је већ планирано да акцијамо са противничким хулиганима, и онда креће лудило. До данас је скоро немогуће акцијати на Парку Принчева, јер нико у Француској неће да дође код нас за тако нешто. Тако нешто се може десити једино кад играмо у неком европском купу, што је кад се гледају наши тренутни фудбалски резултати скоро немогуће. Тако нам остају само пар гостовања годишње која су одабрана унапред. За сваки фајт пада аутоматски суђење и забрана, тако да је велки ризик за све. Од почетка ове сезоне већ 11 момака само из КСД је попило забране,а где су остали...?! Скоро је немогуће да се нешто деси а да није било договора пре тога, највише телефоном. Мада далеко од тога да овде личи као у Пољској, на пример ....овде нико неће са нама, ПСЖ... у некој шуми или шта ја знам, у истом броју....већ ми морамо ићи код њих, и то често у мањем броју. Као на пример последњи пут у Ници. Дан пре текме, 15км од града, где се ПСЖ екипа од 35 људи тукла са 80 хулигана Нице.
Када се сетим неких занимљивијих акцјања, прво ми падну на памет увек гостовања у Бордоу. Тамо увек идемо дан пре текме да се шибамо са њима.Сећам се посебно једног, пре 4-5 година ваљда, када је нас 40ак седело у неком спортском кафеу у центру града, када чујемо одједном неку галаму напољу, где је неких 100тинак њихових ишло према нама. Тада смо поразбијали све по кафићу, и неке излоге са спортском опремом и тада је свако добио свој “спортски реквизит“...неко палицу за бејзбол, неко палицу за хокеј, неко за крикет, неко за билијар...врата се отварају и удри!!!...екстра успомена за нас, много лошија за њих. Бордо је такав град да је њима свако наше гостовање политичка борба, они су жешћи левичари а ми као оно десничари.
Морамо споменути да овде постоје две врсте гостовања. Има оних где знамо да испред себе имамо “чисте“ навијаче, и оне попут Нице, Бордоа, Марсеља, или Ст. Етјена где са њима правила нема, јер они образа немају. Зато су најбоље туче биле са Лионом, Нантом и Лилом.
Лион нам ј тренутно противник бр.1 , јер њихови резултати и еуфорија им је донела пуно нових ликова, и немају тај проблем (за сада) са муријом и забранама као ми. Поготову откада је Јулиен погинуо, данас на ПСЖ-у има преко 200 забрана стадиона. Лион је такође једини који је пре 2 године дошао у Париз са циљем да се шибамо. Испоштовали смо их како треба, чиста туча, њих 60 нас нешто мало више. Чиста победа и нисмо дозволили да нико од њихових буде претучен, већ смо им помагали да се дигну са земље и врате код њихових. Не мора да значи да ће нам они тако вратити, али свака им част и само напред јер нама то одговара, да имамо занимљиве конкуренте.
По нама...нико не заслужује да добије нож или да изгуби живот. Може да добије дебеле батине ако заслужује, али нож никада!!!
Због таквих догађаја као што је била смрт Јулиена, полиција нам не да мира. Репресија је константна, нови закон много зајебан, деле се забране и ако ниси још дошао код судије. Дакле довољно је мурији да те не готиви или да си им сумњив, и да те удаље од стадиона на пар месеци.
Што се тиче српске сцене, за нас Србе што пратимо ПСЖ, а и остале Парижане....сцена је увек била врх! Много Парижана се ложи на Србе, јер сматрају да смо блесав народ великог срца. У зависности од укуса, за сваког има по нешто...за оног што више вуче ултрас фазон, кореографије су до јаја као и певање...као и за оног који воли инциденте,јер има и те како шта да види. Највише познају Звезду и Партизан, јер су највећи. Посебно познају Делије због незаборавне радости коју су им приредили када су победили непријатеље из Марсеља, и због снимака када их јуре по Барију. Има чак и активних међу КСД на нашој сцени... ко прочита нека се препозна... поздрав њима... КСД-КЛАН породица!

Посебна порука од свих са ПСЖ-а ... КОСОВО ЈЕ СРБИЈА...ЖИВЕЛА СРБИЈА!!!

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

2009-01-07T04:20:00.001-08:00

Сарадња !

2009-01-06T04:48:00.000-08:00

Поштовани,

овим путем желимо да Вам свима који нас редовно пратите и читате упутимо предлог о сарадњи.

Сви ви који желите да у свом крају, месту, граду...продајете наш часопис можете да нам пошаљете свој захтев на наш мајл office@navijackenovine.com и једино што треба да нам напишете је одакле сте и колико примерака часописа мислите да можете да продате током месеца!

Ова понуда ће бити стална и можете нам се јавити кад год желите!

Навијачки поздрав!

Навијачке Информативне Новине #12

2009-01-05T13:24:00.000-08:00

- Правда за Уроша
- Бакља
- Заставе
- Рукомет, Србија-Русија
- Репортаже
- Нешто Између
- Офковци у Москви
- Рубин Гоодс
- Русија 08

НА ТРАФИКАМА ШИРОМ СРБИЈЕ !

Интервју : Индијанци Петровград (НИН #9)

2009-01-05T13:07:00.000-08:00

У годинама када је навијачка сцена у Србији почела да се ствара,момци који су средином осамдесетих ишли на утакмице ФК Пролетер из Зрењанина дошли су на идеју да оснују навијачку групу која би редовно пратила клуб где год играо.Успели су у томе а групи су дали име ИНДИАНС.Пошто је тих година национална свест србског народа почела да се буди,они се залажу за промену имена града у стари назив Петровград а 13. јануара 1989 (симболично на дан Православне нове године) група почиње и званично да постоји.Касније се усваја назив ИНДИЈАНЦИ ПЕТРОВГРАД 1989 који траје до данас.За све време нашег постојања доживели смо многе навијачке успехе али смо прошли и кроз многе тешке ситуације од којих је најтежа гашење нашег Пролетера.Упркос томе индијанци се не предају,настављају са радом и борбом да се Пролетер дигне из пепела,пратећи у међувремену утакмице рукометног клуба.

Ваш клуб је угашен, на ваш стадион је дошао други клуб који се сада зове Банат, знамо да сте итекако против тога, наведите нам разлоге.
Одлуком локалних моћника који су руковођени од стране Мирка Вучуревића (искомплексираног тајкуна са села) угашен је симбол града ФК Пролетер а на његово место дошла је Будућност Б. Двор.Свако ко је иоле упућен у ситуацију око гашења Пролетера и сви који воле тај клуб никада неће моћи да заволе овај вештачки клуб чији су водећи људи заправо џелати Пролетера.

Набројте нам неке акције које сте имали против фудбалског клуба Банат
Неке акције путем медија и нисмо могли да спроведемо у дело јер је већина медија потчињена људима који су директно одговорни за гашење Пролетера.Најбитније је то што смо анимирали грађане Петровграда што за резултат има просечну посету мању од 100 људи на уткмицама Баната (девојке и родбина фудбалера,управа).Било је и разних мањих акција као што је упадање на стадион ноћу где је уништаван инвентар стадиона,писане поруке уперене против власника тог клуба,затим одлажење на утакмице Баната где смо скандирањем против одговорних људи за гашење Пролетера износили наше ставове.Рађен је и маркетинг у виду мајица и налепница са натписом АНТИ БАНАТ

У последњој текми сезоне сте ипак дошли на ваш стадион, реците нам мало више о томе.
Услед полицијске репресије није нам дозвољено да унесемо пароле и материјал који је био уперен против власника клуба и његових полтрона.На тој утакмици смо цело полувреме скандирали против Мирка и компаније,певали смо песме о Пролетеру чак смо и са гостујућим играчима прославили њихов погодак који је требао да избаци стоку из лиге.Наравно паре су ушле у игру и Банат је остао у МСЛ.

Да ли у сезони која долази планирате још акција ? Да ли ћете поново доћи на текме ?
Планирамо да у следећој сезони нашу борбу подигнемо на виши ниво не бирајући средства за остварење наших циљева.У плану је да се испрати свака утакмица коју на нашем стадиону буде играо овај вестачки клуб.

Да ли сте размисљали о томе да сами оснујете односно повратите вас Пролетер па угледу на неке енглеске навијаче ?
Сви знамо какви (не)људи руководе србским фудбалом и назалост свака идеја поновног оснивања Пролетера тренутно није могуца.Свако ко би покусао финансијски да помогне убрзо би одустао од те намере услед притисака градских власти.Ми би смо највисе волели када би могли да покренемо клуб као сто је било слуцајева у Енглеској али то је овде финансијски не изводиво.Једина добра ствар у целој прици је то да и даље има људи који воле Пролетер и који се не мире са његовим гасењем.

Ове сезоне сте исли на рукомет, какву сте сезону имали ?
Са обзиром какво је стање на навијачкој сцени ми можемо донекле бити задовољни оним што смо приказали на рукомету.У пар наврата смо попунили коп до краја а и одрађена су скоро сва гостовања.Ово наравно није наш максимум нити смо ми у потпуности задовољни нашим издањима али нас охрабрује чињеница да и поред гашења фудбалског клуба нисмо престали да постојимо.

Сударили сте се на једном од гостовања са пандурима, несто висе о томе.
Ишли смо на утакмицу са Звездом и услед клизавог пута наш аутобус је ударио у пандурски комби који је био у нашој пратњи и изгурао га са пута.Наш бус само што се није преврнуо,али упркос томе настаје лудница,сви скачу и креће песма упућена керовима .Најзанимљивије у целој причи је то што нам предходно нису дозволили да у кортеу кренемо до хале али су због судара били приморани да нас спроведу кроз пола БГа у кортеу.

Колика је репресија од стране полиције у Петровграду ?
У Петровграду је изражена репресија у разним облицима а најприметнија је на утакмицама Баната где нам не дозвољавају да уносимо на стадион пароле усмерене против тог клуба,а забрањују нам чак и да погрдно скандирамо против Вучуревића и његових људи који су угасили Пролетер.

Какав је став групе поводом репрезентације ?
Мислимо да је потребно још времена да би се створио култ репрезентације који искрено још не постоји,мада мислимо да смо на добром путу да створимо јаку навијачку групу која би пратила Србију.Као група организовано смо ишли на пар утакмица што код куће што у иностранству,а у плану је и да се посете утакмице са Француском и Аустријом.Надамо се да ће и многе групе активније почети да прате репрезентацију и да ћемо премостити све поделе и сви заједно бити уз Србију.
БОРБА ЗА КОСМЕТ НЕЋЕ ПРЕСТАТИ-ПОБЕДИТИ ИЛИ НЕСТАТИ!!!
ИНДИЈАНЦИ ПЕТРОВГРАД 1989